piše: Tamara Živković
Mlada spisateljica Jelena Tasić nedavno je objavila svoj prvi roman pod nazivom Zovem se Vera za izdavačku kuću Talija izdavaštvo. Jelena je rođena 1990. godine uZadru, završila je filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a potom masterirala preduzetništvo na Univerzitetu u Novom Sadu.
Njen roman Zovem se Vera napisan je u prvom licu, kao ispovest devojčice Vere, devojčice koja je bitno obeležena odrastanjem bez majke koja ih je, kako sama Vera govori, potiskujući činjenicu da je mama umrla, „napustila”, plašeći se čak da doda i ono „zauvek”.
„Kaktusi rastu. Imaju i bebe. Jeste li znali da kaktusi imaju bebe? Mama me je naučila kako da ih odvojim od roditelja da se osamostale. Taj momenat mi je oduvek bio tužan, ali je mama rekla da je to deo odrastanja.
Zašto kaktusi ne mogu da odrastaju sa roditeljima?
Nedostaje mi odrastanje sa mamom…”
– Zovem se Vera, Jelena Tasić
Kao i svako dete koje tek odrasta, Vera pokušava da razume svet i ljude oko sebe. Kao devojčica koja odrasta bez mame, Veri je duplo teže da taj svet razume jer ona nema sigurnost i oslonac koji većina dece njenog uzrasta imaju. Ona ima oca sa kojim živi, međutim, oslonac u njemu nije dovoljan jer em što otac radi po ceo dan, pa nema previše vremena za Veru, em što on jednostavno nije mama i ne može da popuni tu prazninu koju Vera oseća.
„Mama me je uvek pratila u školu. Tata to ne ume. Pokušao je nekoliko puta. Nije baš bio uspešan. Zamolila sam ga da idem sama. Nisam htela da više pokušava. Znojilo mu se lice, pa mi je bilo žao. Mama je tačno znala o čemu volim da pričam na putu do škole. Nikako o školi. Pričale smo o haljinama, bojama, letu, moru, pticama….
Tata je pričao samo o školi…”
– Zovem se Vera, Jelena Tasić
Naravno, to ne znači da između Vere i oca ne postoji duboka ljubav i razumevanje, samo je njihov odnos drugačiji od onog koji je Vera imala sa majkom. Vera brine o ocu isto kao što on brine o njoj. Jedno drugom prave palačinke i igraju košarku zajedno. Idu u Mek, iako Vera ne voli Mek, ali zna koliko ga tata obožava, pa joj je milo da gleda oca kako jede. Kupuje mu belu čokoladu jer je to njegova omiljena čokolada, ali je isto tako i njena, pa joj retko kada uspe da je sačuva od same sebe.
Odrastajući bez majke Vera pokušava da se identifikuje sa njom. Mamina omiljena knjiga je bila Mali princ, pa je to postala i Verina omiljena knjige. Ona bi želela, da poput malog princa, ima svoju planetu na kojoj bi živele ona i sreća. I tata. I Bobiša, njen pas. Mada, onda ni ne postoji potreba za tom planetom jer je ta planeta u njenoj kući.
U romanu postoji kontrast između sveta kuće i porodice, kao prostora sigurnosti i sreće, i ostatka sveta u kom Vera neprestano nailazi na odbijanje i nerazumevanje. Nju druga deca u školi maltretiraju, nazivaju je siročetom, iako ona ne zna šta ta reč zapravo znači. Učiteljica ne razume kako su kod Vere 1+1=3, iako joj je Vera objasnila „ako se 1 i 1 vole onda bude 3 jer je to porodica”. Drugarica je natera da kupe bojanku zajedno, a onda je više nikada ne donese u školu da bi zajedno bojile. Između Vere i sveta drugih postoji nepoverenje, nerazumevanje, jer većina ne razume taj svet mašte koji je Vera za sebe izgradila, a ni ne želi da se potrudi da ga shvati.
„Da li znate šta znači Гñуј Yгà?
Ne znam ni ja, ali negde na svetu to bi moglo da znači nešto. Negde na svetu neko to možda razume.
Zašto svi ljudi ne razumeju sve ljude?”
–Zovem se Vera, Jelena Tasić
Jedini prijatelj kojeg je Vera u romanu stekla jeste čika koji je sedeo ispred pekare na parčetu kartona i nosio različite cipele. Vera mu je prišla da mu kaže kako joj se sviđa što je on drugačiji, i da mu na tome zavidi. Ona je drugačija zbog toga što nema mamu, ali bi volela da je drugačija zbog sebe. Vera i jeste drugačija, iako toga ni sama nije svesna, ona ima razumevanja i ljubavi prema drugima, saosećanja i samilosti. A to su vrline koje su, nažalost, u današnjem svetu u izumiranju.
„Vera, slobodno sedi tu. Oni nas ne vide. Mi smo mrlja na belom papiru. Postojimo. Svi znaju da smo tu, ali ne smetamo im da pišu svoje misli.”
Zovem se Vera, Jelena Tasić
Iako je roman Zovem se Vera relativno kratak, većina poglavlja se sastoji od svega nekoliko rečenica Verinih razmišljanja na određenu temu, i iako je roman napisan naivnim, dečjim jezikom i svet koji je u njemu prikazan dat je iz perspektive deteta koje taj svet još uvek ne razume, ovaj roman nosi u sebi snažne poruke. To je roman o empatiji, razumevanju i toleranciji, ili tačnije o manjku iste u današnjem svetu. Roman koji će nas naterati da se zagledamo upravo u te „mrlje na belom papiru” i da, umesto što ih ignorišemo, od njih napravimo nešto izuzetno po čemu će baš taj papir biti poseban, drugačiji i vredan čuvanja.
april, 2022.
