piše: Nevena Stajković
Kraljica Jelena poznatija nam je pod imenom Jelena Anžujska. Potiče iz dinastije koja je vladala Južnom Italijom. Bila je udata za srpskog kralja Uroša i tom prilikom primila je pravoslavnu veru, ali nije zanemarila katolicizam, te je pomagala katolicima u Srbiji i podizala katoličke manastire u Primorju. U braku sa Urošem rodila je Dragutina i Milutina, a nakon što je Dragutin oduzeo ocu vlast, posle čega je ovaj ubrzo umro, Jelena je dobila na upravu Zetu, Trebinje i krajeve oko Plava i Gornjeg Ibra. Raspolagala je svim prihodima carevine, vodila brigu o snabdevanju primorskih gradova i sklapala samostalne ugovore o prijateljstvu i trgovini sa Dubrovnikom. Na smeni vlasti, 1282. godine, kada je Dragutin abdicirao u korist Milutina, Jelena je Zetu prepustila Milutinovom sinu Stefanu (Dečanskom) i zamonašila se u Skadru, a poslednje dane provela je u Brnjacima (u gornjem toku Ibra), gde je i preminula. Sahranjena je u svojoj zadužbini Gradac, pravoslavnom manastiru nedaleko od Kraljeva.
Žitije kraljice Jelene
Arhiepiskop Danilo II ukazao je veliko poštovanje kraljici Jeleni pišući o njenom životu na način na koji se pisalo o svim značanim vladarima. Žitije nastaje 1371. godine i ono predstavlja prvo delo posvećeno ženi u srpskoj književnosti. Danilo je lično poznavao junakinju svog žitija, bio je svedok mnogih događaja iz njenog života, a prisustvovao je i njenim poslednjim danima, što čitavom žitiju daje ličan i intiman ton i doprinosi njegovoj autentičnosti.
Žitije kraljice Jelene podeljeno je na sedam poglavlja koja su hronološki poređana tako da najpre govore o kraljičinom svetovnom životu, preko ktitorske delatnosti i zamonašenja, do njene smrti i događaja koji su usledili tri godine nakon toga.
Na početku dela pisac je zabeležio opšta žitijna mesta, ukratko govoreći o Jeleninom poreklu, mladosti, udaji i bračnom životu. Preobražaj u pripovedanju nastupa onda kada Dragutin smakne oca Uroša sa prestola. Tada Jelena dobija „dostojni deo države zemalja mnogih i krasnih”, ali akcenat nije na njenom upravljanju oblastima koje je dobila, već su u prvom planu njena razmišljanja o pokajanju i umrtvljivanju telesnih misli. Time pisac dokazuje svoj iskaz sa početka poglavlja da će govoriti o Jeleninom uzdržavanju i podvigu. Bitnu ulogu igra molitva Gospodu koju kraljica izgovara i koja sadrži razmišljanja o prolaznosti života. Slično kao u Jevanđelju po Mateju, Jelena se pita šta će biti ako se i čitav svet stekne, a duša svoja ošteti. Uvodeći molitvu, pisac slika kraljičin portret skrećući nam pažnju na njenu pobožnost. Portret uokviruje izdvajajući konkretne pojedinosti. Naglašava da je bila „oštra rečju, a blaga po prirodi, poznavala sve knjige, bila gotova da odgovori svakom ko je pita…”
U drugom poglavlju, Danilo govori o pokajanju, postu i milostinji koju Jelena pruža sirotima i ubogima. Najslikovitije mestu u datom poglavlju predstavlja Jelenino obraćanje sinovima. Tom prilikom ona im govori koliko je važno da budu pokorni Bogu i da se drže zajedno. Ona koristi slikovite primere da bi približila sinovima značaj svojih reči upoređujući pritom dva razdvojena brata sa razdvojenim pticama koje su nejake kad su same i može ih uloviti svaki ptičar ili lovac. Dodaje toj slici i sliku braće koja se međusobno pomažu, pa su samim tim kao tvrdi i visoki grad.
Naredno poglavlje govori o podizanju Jelenine zadužbine, hrama posvećenog Bogorodici – manastiru Gradac na Ibru. Lik Jelene je u ovom poglavlju mnogo konkretnije opisan nego u prethodna dva iz tog razloga što je u prethodnim poglavljima akcenat bio na Jeleninoj duhovnosti, a u ovom poglavlju je u prvi plan stavljena radnja. Dok su manastir gradili najbolji majstori iz cele srpske zemlje, ona je darivala sirotinju, sakupljala monahe, ustanovila monaški ustav, darovala sam manastir knjigama, ikonama, zemljištem… U obraćanju monasima ona najstrože kritikuje gordost, uči ih kako da se vladaju bogougodno, kako da daju milostinju.
Četvrto poglavlje opisuje Jelenino zamonašenje. Pisac slika njen unutrašnji portret govoreći nam o kraljičinom strahu za sudbinu svoje duše. Taj strah se do te mere hiperbolizuje da se ona i onesvesti od intenziteta istog. Кao poslednju želju izražava to da želi da se zamonaši, što joj i biva omogućeno od strane starca Jova u crkvi Svetog Nikole u Skadru.
U petom poglavlju opisani su Jelenini poslednji trenuci i prenos njenog tela iz dvora u Brnjacima u manastir Gradac i ono je dramski najintenzivnije. Danilo opisuje Jelenino lice, upoređujući ga sa licem anđela ili sunčanim zracima. Takav opis je shematizovan i ukazuje na očišćenje od greha i propadljivosti, njena duša je čista, a njeno lice je samo slika te čistote.
Nakon upečatljive molitve posvećene Bogu i blagosiljanja prisutnih, Jelena se prekrstila i izjavila da u Božje ruke predaje svoj duh. Nasuprot Jeleninom spokoju, Danilo opisuje plač i ridanje prisutnih za preminulom kraljicom.
Na kraju ovog poglavlja, pojavljuje se Milutin, kida vlasi svoje kose i pada ničice pred majčin odar i započinje emocionalni i dramatični monolog u kojem je ponovo prisutno veličanje kraljice, sada iz perspektive njenog sina. Njegov plač preobraća se u pohvalu čiji svaki stih počinje anaforom „blažena”.
Šesto poglavlje posvećeno je Dragutinovom dolasku na majčin grob. Pisac ovom događaju ne posvećuje mnogo pažnje. U prvi plan je stavljen Dragutinov susret sa bratom Milutinom. Pisac koristi retrospekciju i spominje dane koje su braća provela zajedno, spominje njihovu međusobnu ljubav, divnu i najsrdačniju. Sukob među braćom nestaje, kao da im je majka pomirenje ostavila u amanet. Na samom kraju ovog poglavlja Milutin daruje Dragutina i svečano ga ispraća.
U poslednjem, kratkom poglavlju Jelena se, tri godine nakon smrti, u snu javila jednom od monaha i zatražila da se njeno telo iznese iz zemlje. Monasi pozivaju raškog episkopa, Pavla, Jeleninog duhovnog oca i oni vade Jelenino telo iz zemlje. Telo je „kao u rosi umašteno svetim mirom, celo nepropadljivo”. Položeno je u kovčeg i postavljeno ispred Hristove ikone.
Na samom kraju pisac nas obaveštava da je žitije „blažene i hristoljubive” Jelene završeno i objavljuje tačan datum njenog predstavljanja – „meseca februara u osmi dan”. U završnici navodi pouku kojom podvlači smisao žitija, a koja je karakteristična za žitijnu shemu.
Danilo nije detaljano opisivao Jelenin svetovni život koji je podrazumevao odnos sa roditeljima, brak sa kraljem Urošem i odnos sa sinovima i snahama i vladavinu nad oblastima koje je dobila nakon muževljeve smrti. Pažnju je posvetio njenoj askezi, građenju zadužbine i smrti kao i čudu u vidu točenja mira iz njenog tela tri godine nakon smrti. Ona, ipak, nakon smrti nije predstavljena kao čudotvorka, već kao posrednica između sinova, zahvaljujući kojoj oni uzimaju ljubav i nesebičnost kao svete pojave, što samo doprinosi upotpunjenju Jeleninog lika kao pokajnice.
januar, 2022.
