intervju vodio: Igor Diletant Belopavlović
Naša aprilska sagovornica je Tanja Šljivar, autorka i koautorka drama, dramatizacija i filmova, poput Kelti (2021), Režim ljubavi (Atelje 212), Orlando (Narodno pozorište) i mnogih drugih. Sa Tanjom smo pričali o njenom stvaralačkom procesu, napisanim i još nenapisanim delima, stanju u domaćoj pozorišnoj kritici i drugim temama.
Za početak o počecima – kako se zvala i o čemu je bila tvoja drama za prijemni ispit?
Moja prva drama za prijemni se zvala Za Elizu (uvek sam volela citate). To je bila drama koja se bavila opsesivno-kompulsivnim poremećajem, tačnije intruzivnim mislima. Glavna junakinja, Eliza, imala je misli koje čuju ona i publika iz OFF-a, dok su njeni roditelji, dečko i prijatelji osobe za koje glas, govori najogavnije stvari. Sećam se da je imala devetnaest strana, i da sam uspela da je podelim na tri čina, da sve bude po Šekspiru ili Čehovu (iako je devetnaest strana jedva jedna scena kod Šekspira). Na kraju je bio kao neki obrt (koji sam videla u jednoj TV drami) da, kada ona ode na psihijatrijski pregled, taj psihijatar progovori tim glasom iz OFF-a. Ali ja je više nemam, možda je negde pohranjena na FDU ili na nekom starom kompjuteru. Mogla bih da probam da je potražim.
A kako ti danas izgleda prijemni ispit, sada kad predaješ?
Gledano sa druge strane umetničkog obrazovanja, čini mi se da čitava institucija prijemnog na akademijama i način selekcije studentkinja i studenata, specifično kod nas na Balkanu, ali i u Evropi, stvarno ima mnogo problema. Veliko je pitanje ko uopšte ima pravo da procenjuje talenat. Čak iako su i meni pripisivali taj talenat, to mi je jako negativan koncept. U nekom idealnom socijalističkom društvu svaka jedinka bi trebalo da ima pravo da se izražava u raznim umetničkim i ne-umetničkim medijima, i da to, zapravo, nije posao koji bi trebalo da obavlja privilegovana manjina. Sa druge strane, naravno da profesionalizacija umetničkog tržišta ima svoje prednosti.
Prijemni, u najboljem slučaju, možda više služi tome da se provere sposobnosti za rad u prekarnom umetničkom polju. U smislu da su ti pritisci koji se dese na prijemnom, koji ne bi trebalo da se dešavaju, na neki način ogledalo različitih mehanizama koji se posle dešavaju u institucijama pozorišta, na filmskim setovima, i uopšte u kolektivnom radu.
Spomenula si u par razgovora da (parafraziram) konstantno osluškuješ šta i kako pričaju ljudi oko tebe, gde god da se nalaziš – u autobusu, kafiću, kada si napolju. Misliš li da si takva bila oduvek, i da je to bila neka tvoja dobra predispozicija za dramaturškinju, ili je to profesionalna deformacija koju si stekla?
Pre karakterna osobina koju sam oduvek imala. Još kao deca, mi upijamo utiske oko sebe, ali za mene su utisci pre bili jezički nego vizuelni. Na primer, na mene su uvek jako uticali način na koji su govorili moji rođaci koji su radili kao gastarbajteri u Nemačkoj, pa način kako se govori u Banjoj Luci, pa način kako se govori u Beogradu. Naravno, sa preseljenjem u Nemačku, tu je bio još jedan dodatni sloj utisaka. Tako da mislim da je to kod mene više karakterna osobina, koja je kasnije stvarno poslužila u radu na tekstu. A imam i dosta dobro pamćenje, često nema potrebe ni da zapisujem. Pamtim jezičke konstrukcije, način na koji ljudi svoje misli formulišu u rečenice. Tako da volim slengove, jezičke igre, rep, volim različite tretmane teksta i jezika, kako svakodnevnog, tako i u poslovnoj komunikaciji, to je nešto što me stvarno zanima. Možda je to ponekad intruzivno, ali se trudim da budem incognito, mada u autobusu često nema ni potrebe pošto su ljudi tu obično glasni.
Kada je jedan tekst stvarno gotov? Kada ti odlučiš, kada počnu probe, kada bude premijera?
Sve zavisi od okolnosti. I od rokova pre svega. Što je, zapravo, dobro, jer bih mogla zauvek da ga (tekst) čačkam. Tako da se pisanje teksta, naročito u pozorištu, stalno nastavlja. Na probi, u saradnji sa rediteljkom ili rediteljem i glumicama i glumcima. Onda za štampu radiš još na tekstu sa urednicima, prevodiocima, lektorima. Poslednjih nekoliko godina me zanima kolektivni pristup autorstvu (Armina Galijaš – drama Šuslerove soli za omnibus projekat Banjaluka, Milica Tomović – scenario Kelti, rad u ne-kolektivu Björnsonova), gde ne zavisi sve samo od mene. Tu se pušta kontrola, ne određujem sama kada je gotov tekst, ne donosim ni druge odluke sama. Tako da, za mene je tekst gotov kada više pari ruku i očiju prođe kroz njega, i metaforički i bukvalno, kada se isproba kako on iz drugačije perspektive zvuči i izgleda.
Pored drama, spominjala si par puta da pišeš i jedan roman. Može li se znati nešto više o njemu i kada ga možemo očekivati?
To je zasebna disciplina, i to jako komplikovana. Pre svega, tu je količina teksta, iako, naravno, nije to jedino što odlikuje roman. Ali jeste kompleksnija struktura, moraš da radiš na duže staze i da radiš u samoći, a trenutno mi nedostaje i koncentracije i vremena. Ono što sada radim za roman jeste čitanje drugih romana, pre svega ženske autorke koje žive i pišu danas. To je nešto gde još pokušavam da naučim formu izlažući joj se, ali ne pišem ga. Sam roman bi trebalo da bude o Narodnom pozorištu i mom iskustvu rada u toj instituciji. O drugoj strani proizvodnje predstave o kojoj publika retko kad razmišlja, a i zašto bi. Ali ne samo o predstavama, već kako taj jedan ogroman organizam i mehanizam zapravo funkcioniše. Čak i meni, koja sam ranije radila kao autorka i dramaturškinja na različitim pozorišnim projektima i išla na probe, dok se nisam našla u centru tog sistema, nije bilo do kraja jasno koliko je to neobično i nesvakidašnje okruženje za pravljenje umetničkih sadržaja.
Ja se nadam da ću do kraja godine uspeti da napišem bar par poglavlja, ali to je maksimum s obzirom na sve ostale obaveze. Ali imam osobinu koju moraju da imaju pisci i spisateljice, a to je neodustajanje, uporno vraćanje tekstu. Mora da postoji dugotrajniji interes za neku temu i formu da bi se u tome stvarno istrajalo, i to meni ne nedostaje. Većina ideja koje sam imala, a koje nisam uradila, ipak mi stoje negde i ovako ili onako ću ih završiti. Sigurno ću ga napisati, samo ne znam kada, nisam opterećena time. Najranije može biti gotov za dve godine, ali i to je baš optimistično.
Kada već pričamo o zasebnim disciplinama književnosti, tvoj tekst Sindelfingen, Böblingen – über die Jugo-Deutsch Tanten (O Jugo-Dojč tetkama), koji se može naći onlajn, lako može biti monolog u nekoj od tvojih predstava, ali isto tako može biti i pesma sama za sebe. Da li ti je padalo na pamet pri pisanju kako bi mogla da pišeš i stihove?
Pitanje književnih rodova, vrsta i formata je nešto što me takođe jako zanima, kao i to kako oni izgledaju na papiru. Ja ono što pišem uvek nazivam dramskim tekstom, mada vrlo često, pogotovo u institucionalnim pozorištima, glumci ili drugi saradnici tvrde kako to nije dramski tekst, a ja tvrdim da jeste, i onda je uvek ta prepirka. Postoji grupa autora i autorki, i kod nas, i u svetu, koji afirmišu taj određeni način pisanja za izvedbu. Nama je i dalje važno da se razume da postoji dvostruka priroda dramskog teksta. Jedna za štampu, što sam već spomenula, nastaje sa lektorima, dizajnerima, urednicima, a takođe nastaje ponovo i na sasvim drugačiji način sa svim pozorišnim radnicima i radnicama u izvedbi. To je ono najlepše i najpotentnije kod dramskog teksta – da postoji kao književni i kao izvedbeni tekst. Ako neko za taj monolog kaže da je to pesma ili poželi da je štampa ili izvodi kao takvu, ne bih imala ništa protiv.
Taj video je urađen od strane mene, Zuzane Žabkove, Marka Milosavljevića, po pozivu Ivane Sajko, koju je opet pozvala Sivan Ben Yishai, a za festival DAGESH iz Berlina tako da je tu ceo jedan niz autora, i u pitanju je horizontalna kustoska struktura. Sam tekst je, u stvari, deo jednog drugog mog teksta, Nemačka u jesen 2020, koji je opet trebalo da bude deo omnibusa u Bremerhavenskom pozorištu, koji se nije izveo zbog početka pandemije. U tekstu je svaka scena smeštena u po jedan grad u Nemačkoj koji sam posetila i s kojim imam neke veze. Sve ovo zapravo dosta govori o mom načinu rada na tekstu, njegovom predstavljanju, i o umetničkoj saradnji,
Kao neko čije drame obiluju monolozima, toliko da ih, eto, neki glumci ne bi nazvali dramskim tekstom – kakve drame ti zapravo voliš da gledaš?
Neki od najvećih uticaja na mene kao gledateljku i spisateljicu su bile predstave koje sam gledala na festivalu MESS u Sarajevu, BITEF u Beogradu, kao i studije primenjene teatrologije u Nemačkoj, gde imaju podeljena pozorišta na gradske i državne teatre, s jedne strane, i nezavisnu scenu s druge. Državne i gradske, naravno, finansira država, ali ona najvećim dijelom finansira i ovu nezavisnu scenu, međutim oni često izvode i rade u alternativnim prostorima, imaju drugačiji izbor tema i formi, te imaju drugačije uslove proizvodnje,. Što će reći da moj recepcijski okvir jeste neki savremeni teatar. Ali svaki teatar je savremeni jer ga prave ljudi koji žive danas. Ekranizacija pozorišta je retka i retko su dobri ti snimci, i retko kada imamo zapravo informacije kada čitamo opise nekih starijih predstava, kako je sve to nekada izgledalo. Mislim da sam otvorena za najrazličitije formate i da stvarno može da me iznenadi i najbolje i najbrže napisani dijalog. To je nešto što ja u životu ne bih mogla da napišem, što ima veze sa mojim sposobnostima, a ne ukusom. Tako da dobro skrojen komad stvarno ume da me oduševi. Jedino je pitanje izvedbe, jer je pozorište mnogo kompleksan mehanizam, i da li će predstava biti manje ili više uspešna zavisi od hiljadu faktora. Ali ono što me i dalje najviše zanima jeste tekst i zaigranost njime, koji pritom ne moraju da pišu nužno ljudi koji se u profesionalnom smislu identifikuju kao dramski pisci i spisateljice. Tako da bih manje-više gledala, ne baš sve, ali skoro sve.
U dodiru sa pozorišnim radnicima, stekao sam utisak da se izbegava pisanje kritka o domaćim predstavama, iz bojazni da se ne povredi nečiji ego. Kakvo je, po tvom mišljenju, trenutno stanje pozorišne kritike u Srbiji, i da li ona uspeva u svojoj funkciji poboljšanja domaće pozorišne scene?
S jedne strane postoje pozitivni primeri, kao što su samoorganizovani kolektivi, na primer Nezavisna kritika koja je jedno vreme radila i na RadioAparatu, a postojala je i inicijativa Crticize this (između ostalog, i za pozorišne umetnosti) koju su mentorirali regionalni etablirani kritičari i kritičarke, gde se pokušalo za početak da se prvo u javnom diskursu razume šta se zapravo pod pojmom kritika/prikaz umetničkog dela podrazumeva. Studentkinje i studenti, se često ne uče ni tome da daju jedni drugima konstruktivan fidbek.
Mnogo kritike od, nažalost, najpoznatijih kritičara koji imaju medijski prostor, stvarno jesu pisane ad hominem. Nije nekom povređena sujeta, jer je u kritici argumentovano analizirano koja su pozorišna sredstva i kako upotrebljena, ili su nekome na legitiman način zamerani ideološki stavovi. Već stvarno postoje ratovi u kulturi gde ljudi, za početak, pišu kritike sa pozicija koje nisu ni politički ni umetnički transparente. Ne vidi se odakle kritičari govore i ka kome, što je mnogo veliki problem. Mnoge pozorišne kritike se često, nažalost, svode na prepričavanje, ili nisu svesne medija o kojem pišu. Često kada čitam filmsku kritiku, deluje mi kao da čitam kritiku romana. U književnoj kritici stvar je ipak, dosta bolja, pohvalila bih i portal Komunalinks, i kolektiv Pobunjene čitateljke Ozbiljne polemike, seminari, ozbiljne teatrološke rasprave, studije i analize, to je sve na nivou incidenta, i to, naravno, zanima jako uzak krug ljudi. Mislim da se to jedino može srediti sistemski, i to time što se, za početak na umetničkim institucijama ljudi uče da daju jedni drugima taj konstruktivni fidbek.
A za mene, ne postoji umetnost radi umetnosti, već uvek postoji u nekom društvu i kada god govorimo o nekom pozorišnom, ili bilo kom drugom umetničkom delu zaista je relevantno i reći ko je finansirao nastanak tog dela, te kakvi su bili uslovi rada, o čemu se, naravno, u kritikama uglavnom ne piše.
Pitanje koje volim da postavljam, a dobijam stvarno različite odgovore, jeste: da li smatrate da, ukoliko neka osoba želi biti dobar umetnik/umetnica ili dobra glumica/glumac, mora nužno biti i dobra osoba? Naravno, uzimajući u obzir koliko je teško definisati šta su dobri umetnici, a kamoli šta čini čoveka dobrim.
Danas sa MeToo pokretom u Holivudu, kada vidimo da su jako loše stvari obelodanjene, a mnoge stvari smo i manje-više svi znali, samo se o tome nije govorilo u javnosti, jasno je da to očigledno ne mora biti slučaj. Kroz celu istoriju smo imali najrazličitijih primera za to – to se, pre svega, vidi u odnosu umetnika i vlasti, ali i vidi se i u načinu i pristupu radu. To su dve kategorije koje ja ne mogu da previdim, ali, uslovno govoreći, to ne mogu da previdim kada poznajem dotičnu osobu ili s njim/njom sarađujem. Već sam rekla da ljudi ne znaju kako nastaju predstave, ali ja isto kada uđem u galeriju ili gledam neki film ili, kada se izlažem bilo kom drugom delu, ne znam koliko je bio plaćen tekstopisac, da li je neko maltretiran na setu, seksualno zlostavljan. Cela ta cancel kultura je nešto na šta se još uvek navikavamo, kao i na nov jezik, nova pravila. Mnogi su još uvek zbunjeni – ljudi još uvek traže način da govore o sopstvenim traumama, a opet postavlja se pitanje šta raditi sa umetničkim delima ljudi koji jesu upropaštavali mnoge živote. I u tom slučaju ja mislim da se umetnik i njegovo delo razdvaja. Ali verujem i da je verovatno da se uslovi rada ipak nekako preslikavaju, i to ne u nekom apstraktnom smislu, već na delo, naročito u kolektivnim umetnostima, kao što su film, pozorište, serija.
Poslednje pitanje koje postavljamo svim sagovornicima i sagovornicama – da li možete čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučite knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo, kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Predstave – Cement Beograd u Beogradskom dramskom pozorištu reditelja Sebastijana Horvata, Kretanje Dimitrija Kokanova i Jovane Tomić u BITEF teatru, i Priča o Majci Ane Konstatinović, u Malom pozorištu Duško Radović. A jako me zanima predstava, iako je nisam videla, Ane Miljanić O devedesetim u CZKD-u, tako da to sebi preporučujem.
Knjige – Karl Uve Knausgor Moja borba, Marko Pogačar Knjiga praznika, En Bojer – Ne umirem i Ivana Sajko – Male smrti.
Muzika – Tam.
Izložbe – od vizuelnih umetnika bih spomenula Sinišu Ilića, koji vrlo često ima samostalne ili grupne izložbe u Beogradu, tako da sigurno možete pre ili kasnije da vidite umetnika i njegova dela u gradu.:)
Film – iako ga još nisam gledala, sledeći mi je na listi poslednji film Seline Skijame, Petite Maman (Mala majka).
april, 2022.
