Zamislimo sledeću scenu: čovek sa naočarama, proćelav i prosed, sedi u parku sa pogledom uprtim u neodređenu i daleku tačku. Dodajmo tome da sedi unapred blago povijenih leđa, naslonjene brade o svoju pesnicu, i kliše je potpun. U slučaju da ne primeti treptanje, prolaznik bi pomislio da je u pitanju kakva hiper-realistična skulptura ili da…
