piše: Ivana Pavićević Spisateljica Milena Marković odavno već nije samo pisac. Ona nas svojim delima podseća da je i čovek i žena, i majka i ljubavnica, osoba od krvi i mesa, a već za života postala je kult. Milena je sve. Retko ko bi mogao pisati i komentarisati Milenina dela, a to bude zaista relevantno.…
Ovom prilikom bavimo se dvema dramama Milene Marković – Paviljoni; Kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru i Šine; Bog nas pogledao. Da bismo težak momanat prebrodili odmah na početku, izvojićemo motive koje prepoznajemo u obe drame: bezimeni likovi, silovanje, ubistvo, delikvencija, narkomanija, zavisnost, ljudi sa margine, teške životne situacije. Da još malo…
Poslednjih nedelja puno se govori o nesrećama koje su zadesile pluća i mnoge druge delove sveta te se po društvenim mrežama često mogu videti poruke podsećanja da imamo samo jednu planetu i da moramo da brinemo o njoj. Naši septembarski sagovornici su mlada i kreativna Milica Đukić, pejzažna arhitektica koja nam je dala i jednostavan…
Uvek kada pročitam tekst Milene Marković, ne mogu a da ne pomislim kako bi jedna predstava izgledala da sama Milena osmisli i kostim i scenografiju i muziku i lično izrežira sopstveni tekst na sceni. Inspiriše me pomisao šta bismo iz tog sasvim drugačijeg uma imali priliku da vidimo. Kako zaista izgleda unutrašnji svet spisateljske mašte…