piše: Ivana Pavićević Nije moguće da je ovo stvarno. Ovo je samo neka Đavolijada. Pa, da. Samo u paklu belo može da bude crno, veliko – malo, prljavo – čisto. Samo ako Đavo uplete prste, normalno postaje nenormalno, glupost – lucidnost, a zdrav razum – bezumlje. A šta ako je zaista stvarno? Na ovo pitanje…
piše: Ivana Pavićević Snimak predstave nikada neće moći da zameni samu „živu” izvedbu, ali u okolnostima u kojima se nalazimo, svakako nam pruža adekvatnu opciju. U svakom slučaju, loša predstava ni sa snimka ne poseduje kapacitet da dopre do nas, ali kvalitetno pozorište raspolaže sposobnošću da „prebaci rampu” čak i sa video-zapisa, pa do gledaoca,…
piše: Ivana Pavićević Film Džentlmeni reditelja Gaja Ričija i, u ovom slučaju, pisca, scenariste i producenta, sa sobom nosi i dobru i lošu vest. Dobra vest je da se reditelj vratio svojim korenima – frenetičnoj, krvavoj, muževnoj, nadmenoj kinematografiji, sa takozvanim stilom Gangsterski kokni deluks. Loša vest za Džentlmene jeste da je Gaj Riči već…
piše: Ivana Pavićević Naslov ovog teksta je upravo rečenica kojom je reditelj filma Majka!, Daren Arnofski, „otvorio” premijerno gledanje istog filma na Filmskom festivalu u Torontu. Ona je svakako, u jednoj rečenici, najtačniji opis ovog filma, iako je mnogo veći problem što pomenuti živimo, a ne samo gledamo. Još jedan opis koji nas upozorava na…
„Četvrti zid” je konvencija o performansima u kojoj nevidljivi, zamišljeni zid razdvaja glumce od publike. Dok gledaoci mogu da vide kroz ovaj „zid”, konvencija pretpostavlja da se glumci ponašaju kao da ne mogu. Kada je scena postavljena u zatvorenom prostoru, a tri zida postavljena na sceni, „četvrti zid” se vodi duž linije koja deli scenski…
Drama, ali ipak fantastika. Realan lik, ali ipak iz stripa. Sa mentalnim poremećajem, ali ipak ne znamo kojim. Žrtva, ali sadista. Sa puno smeha, ali odsustvom humora. Sa osudom sistema, ali bez revolucije. Fantastičan narativni lik, ali nepouzdan. I, najzad, pretenciozan, ali i originalan. Dakle, problem filma Džoker je da je u isto vreme tehnički…
Za ovomesečni specijal pod nazivom Maske i zamena identiteta bar što se filma tiče, moguć je više nego širok izbor. Neki od sjajnih naslova koji se bave ovom temom su: Ukradeno lice Džona Vua, Sve o Evi iz 1950. godine sa Beti Dejvis u glavnoj ulozi, Anđeosko srce Alana Parkera, Dežurni krivci, ili Hladne duše…
Sam naslov drame Kod Šejtana ili jedna dobra žena, koju je napisala Sanja Savić, zapravo je prvi zanimljiv segment ove predstave, koji ujedno i suštinski objašnjava sam komad. Ubacivanjem veznika „ili” u naslov, spisateljica nam je ostavila, pri prvoj pomisli, utisak da nam je ponuđen izbor. Ali kako shvatimo da je Kod Šejtana kafana u…
piše: Ivana Pavićević Ekstremizam. Ekstremizam je tema kojom se bavi predstava Kako ja ovo sinu da objasnim?. Režiju potpisuje Vojislav Arsić, osnivač Centra E8 – nevladine, omladinske organizacije koja svoj rad bazira na edukaciji mladih ljudi, baveći se pitanjima o antidiskriminaciji, nasilju na internetu, rodnoj ravnopravnosti i mladima uopšte. I upravo je taj segment predstave…
Odrastao čovek, funkcionalan, koji ume da zaveže pertle, ode u nabavku, zarađuje za život, obavljajući posao koji mu se manje ili više sviđa, bori se ne bi li pravilno odgajio svoju decu, ima partnera i u stanju je da održava poznanstva ili prijateljstva na nivou osnovne kulture. Lično smatram da je veliko dostignuće ako takav…
Kada sam shvatila da se sa junskim izdanjem našeg časopisa navršava dvadeset godina od premijere filma Trči, Lola, trči, pomislia sam da bi bio red da vas podsetim na deo rada Toma Tikvera – reditelja pomenutog filma. Ljubitelji ovog, sada već, kultnog ostvarenja sigurno moraju da sednu i da se zapitaju. Pričamo o dve decenije…
Sa namerom da definišem samu reč ljubav, poslužila sam se Biblijom, računajući da se možda najbolji pisani odgovor nalazi upravo u toj knjizi. Jedan od biblijskih stihova glasi: „Ljubav je velikodušna, dobrostiva je ljubav, ne zavidi, ljubav se ne hvali, ne nadima se; nije nepristojna, ne traži svoje, nije razdražljiva, ne pamti zlo; ne raduje…
Uvek kada pročitam tekst Milene Marković, ne mogu a da ne pomislim kako bi jedna predstava izgledala da sama Milena osmisli i kostim i scenografiju i muziku i lično izrežira sopstveni tekst na sceni. Inspiriše me pomisao šta bismo iz tog sasvim drugačijeg uma imali priliku da vidimo. Kako zaista izgleda unutrašnji svet spisateljske mašte…
Nikada nisam uspela da shvatim koji su sve razlozi za snimanje nekog filmskog rimejka. Posebno kada se radi o kultnim filmovima poput Hičkokovog Psiha ili, meni intimno drage, mitološke sage Borba Titana, sa Lorensom Olivijeom u jednoj od epizodnih uloga… I ne treba da se zaustavimo samo na filmovima. Šta bi nam danas značio rimejk…
Istina je da smo mi izgubili pojam o tome šta je uopšte prirodno. Prirodno je da žene upumpavaju silikon u sebe da bi sve izgledale veštački, prirodno je da još uvek mladi momci veštački stimulišu rast svoje potencije, prirodno je da se veštački smejemo dok nas neko omalovažava, prirodno je da održavamo veštačke odnose uspeha…