piše: Iva Pažin
„Ako možete da živite bez muzike, zahvalite se Bogu i zbogom.”
– Nađa Bulanže
Jedna od najplodnijih epoha u muzičkoj istoriji, posebno za Ameriku, bio je 20. vek. Dok Čarls Štraus i Leonard Bernštajn proizvode klasike muzičkog pozorišta, Aron Koplend kreira prepoznatljiv zvuk američke klasične muzike, a Filip Glas postavlja temelje minimalističkog stila komponujući dela koja će imati dugotrajan uticaj na muziku. Kvinsi Džons producira ploče koje će svojim zvukom duboko uticati na razvoj mejnstrim muzike. U međuvremenu, dirigenti poput Džona Eliota Gardinera proizvode izvanredne snimke koji oživljavaju popularnost klasične muzike, a pojedinci poput Voltera Pistona kreiraju edukativan sadržaj koji su i dan-danas u planu i programu obrazovnih ustanova. Sve ove važne ličnosti kulture i umetnosti 20. veka imali su nešto zajedničko, a to je da su u nekom periodu svoje karijere studirali kod Nađe Bulanže.
Nađa Bulanže je, zajedno sa svojom rođenom sestrom Lili Bulanže, ostavila neizbrisiv trag u razvoju zapadne klasične muzike. Bulanže je odrasla u muzičkom domaćinstvu u Parizu. Njen otac, Ernest Bulanže, bio je kompozitor, dobitnik čuvene Rimske nagrade za kompoziciju 1835. godine. Njena porodica je imala jaku vezu sa Pariskim konzervatorijumom, što je donekle bila olakšavajuća okolnost za njeno obrazovanje, s obzirom na to da su prijemni ispiti bili vrlo rigorozni. To, međutim, ne umanjuje Nađin dar i disciplinu koje je ispoljavala od ranog detinjstva, a zatim i tokom studija. Učenje klavira započinje sa dvanaest godina, i to kod čuvenog kompozitora i pedagoga Pola Dike. U ovom, ranom periodu, komponuje prvu solo pesmu pod nazivom Ekstaza (1901). Već u ovom kratkom muzičkom toku, izuzetne klavirske teksture i izrazito ekspresivnog finala, primećujemo veliku muzičku zrelost. U njenoj kompoziciji Heures ternes (1910) čuje se sumornost i melanholija, a u delu Cantique (1910) nešto privlačniji, produhovljeniji zvuk. Cantique je kasnije transformisala u Lux aeterna, u znak sećanja na njenu mlađu sestru Lili koja je tragično preminula u 24. godini. Njen najveći poduhvat bila je opera La ville morte koju je krenula da komponuje uz pomoć svog prijatelja i mentora, kompozitora Raula Punja. Iako je bio od velike pomoći – organizovao je izvođenja njenih kompozicija, delio sa njom binu i generalno aktivno promovisao njen rad – javnost je osuđivala njihov odnos, što je u to vreme bilo više tabu nego što je sada i zaista je imalo potencijal da naruši Nađinu reputaciju. Shodno tome, većina njene muzike koja je nastala u saradnji sa Punjom je zaboravljena, uključujući i gorepomenutu operu. S vremenom, Nađa je komponovala sve ređe. Smatra se da je J’ai frappe (1922) poslednji komad koji je komponovala.
Iako ne treba zanemariti njen stvaralački opus, njena aktivnost kao pedagoškinje je ono što je ostavilo najveći trag na muzičkoj sceni Evrope. Iako je jedno vreme radila kao profesorka na Pariskom konzervatorijumu, ipak ostaje daleko zapamćenija po privatnim časovima koje je držala u svom stanu, kao i ulozi direktorke Američkog konzervatorijuma u Fontenbleu, južno od Pariza. Mnogi od najboljih kompozitora 20. veka ne bi opisali svog idealnog mentora kao muškarca u odelu sa kravatom, koji sedi u svojoj kancelariji na univerzitetu. Umesto toga, zamislili bi Nađu Bulanže, Francuskinju sa naočarima sićušnog okvira i kosom umotanom u punđu kako radi za klavirom u svom porodičnom stanu u Parizu. Ljudi su hrlili u Pariz da uče sa njom jer je ona nesumnjivo bila najpoznatija muzička instruktorka u istoriji, a muzičari koji su pohađali njene časove bili su izrazito cenjeni. Setimo se samo da je početkom 20. veka Pariz bio epicentar umetničkog života. Setimo se pojedinaca kao što su Pablo Pikaso, Gertruda Stajn, Ernest Hemingvej, Skot Ficdžerald, Džejms Džojs, Djagiljev i Stravinski, koji su edukaciju i inspiraciju pronašli u tom gradu. Posebno je značajno to što su kod nje na časove dolazili i pioniri američke muzike 20. veka: Aron Kopland, Valter Piston, Eliot Karter, Čarls Štraus, Roj Heris, Filip Glas, Danijel Barenbojm i mnogi drugi. Bila je jedna od prvih Evropljana koja je ozbiljno shvatila američke studente i bila je u stanju da im pruži rigorozne intenzivne instrukcije koje američke institucije u to vreme nisu nudile, što je razlog zašto je toliko Amerikanaca želelo da uči sa njom. S vremenom je grupa njenih učenika postajala sve veća, a zvali su ih (pežorativno?) boulangerie, što je francuska reč za pekaru. Prema brojnim pričama, Nađa nije tolerisala nerad i lenjost, veoma je cenila trud, rad i disciplinu. Svojim napornim radom i neiscrpnom radnom etikom davala je primer svojim studentima. Šest dana u nedelji podučavala je od osam ujutru do daleko iza ponoći. Smatrala je da fokus uvek treba da bude na muzičkoj kompoziciji, a ne na izvođenju ili kritici. Kao i svi, ona je imala svoje preferencije, a većina njenih lekcija bila je usredsređena na kompozicije zapadne klasične muzike za koje je verovala da su remek-dela. Nije podučavala muziku Vagnera i generalno je bila protiv Šenbergove dvanaestotonske tehnike. Ipak, interesovala se za različite muzičke žanrove i pravce, poput džeza, čije je ritmove, harmoniju i obrasce takođe proučavala. Vrlo je važno istaći i njen uticaj na popularnu kulturu. U intervjuu za BBC Kvinsi Džons izjavio je da je Nađa bila „najneverovatnija žena koju je ikada sreo u svom životu” i da je njegovo rano školovanje kod nje postavilo temelje za sve što je postigao u muzičkoj industriji radeći sa nekim od najznačajnijih imena, poput Frenka Sinatre i Majkla Džeksona. Iste metode je koristila za izvođenje kao i za proučavanje muzike. U oba slučaja, glavni cilj je bio da prenese strukturu dela, a usmena instrukcija služila je kao kamen temeljac njenog muzičkog obrazovanja. Takođe je podučavala sviranje partitura, harmoniju, kontrapunkt, analizu muzičkih oblika i još mnogo toga, dok je razvijanje sluha bio prioritet. Njena predavanja, međutim, nisu bila samo teorija. Imala je sklonost da motiviše izvanredne učenike daleko izvan njihove zone komfora. Jako je cenila razvoj muzičke memorije. Napamet je znala da svira svih četrdeset osam preludijuma i fuga iz Bahovog Dobro temperovanog klavira. Međutim, nakon što je učenicima pružila ovu rigoroznu teorijsku i usmenu nastavu, njen glavni cilj je bio da podrži razvoj njihovih jedinstvenih muzičkih izraza. Bilo da je u pitanju Kopland, koji je tražio zvuk američke klasike, ili Čarls Štraus, koji je istraživao muzičko pozorište, ona je podsticala kompozitore da slede svoje interese i uverenja. Ne bi ih nagovarala da usvoje njen pogled na svet; umesto toga, ona bi ih ohrabrila da istraže sopstvenu individualnost i slede svoje stavove – tek nakon što bi stekli temeljno muzičko obrazovanje. Džordž Geršvin je jedini učenik za koga se zna da ga je odbila, tvrdeći da je već otkrio sopstveni muzički izraz i da mu nisu potrebne njene sugestije. Takođe, neretko je organizovala druženja u svom stanu na kojima su njeni učenici imali priliku da unaprede svoju karijeru i da se povežu sa drugim poznatim umetnicima u regionu. Kasnije u svojoj nastavničkoj karijeri, organizovala bi veće časove u svom salonu, na kojima je prisustvovalo i preko pedeset učenika. Na tim okupljanjima insistirala je na pevanju Bahovih kantata, tako što su po grupama pevali svaki od glasova. Kao rezultat pevanja visokog kalibra ove grupe, postala je jedna od prvih profesionalnih žena dirigenata, što ih je dovelo do toga da su s vremenom počele da nastupaju profesionalno.
U trenutku kada pišem ovaj tekst, 16. septembra, slavimo njen 135. rođendan i prisećamo se Nađe kao najvažnije muzičke mentorke 20. veka. Uprkos svim svojim izuzetnim dostignućima – odgojila je generacije izvođača i kompozitora, nastupala kao izvođač, uređivala staru muziku za publikacije (odigrala ključnu ulogu u oživljavanju Monteverdijeve muzike), a povremeno čak i recenzirala događaje – često se suočavala sa seksizmom, mizoginijom i nerazumevanjem. Ipak, uprkos teškoćama, izborila se za budućnost ženskog delovanja u muzičkoj industriji na skoro svim frontovima.
Iako je njena sveukupna delatnost prolazila gotovo ispod radara, ipak nije slučajno što su najznačajniji kompozitori 20. veka trčali u Pariz kako bi od Nađe dobili potrebne alate, savete, ali i kritike, pre nego što bi ozbiljno krenuli u svoju karijeru. Iako toga verovatno nije bila svesna, njen uticaj na muzički život 20. veka doprineo je stvaranju dela u rasponu od Džeksonovog Trilera do Kouplendove Treće simfonije.
oktobar, 2022.
