U oktobru se družimo sa sjajnom Suzanom Su Vulović sa kojom smo razgovarali o njenoj izložbi Persefonin put, povratku u atelje nakon burnog leta, ilustrovanju knjiga poezije, predivnim slikovnicama za slepu i slabovidu decu i njenom lirskom izražavanju koje se suptilno nadovezuje na slikarstvo. Otkrijte zašto nam Suzana preporučuje da posetimo novootvorenu galeriju Dots u Beogradu i kako uopšte izgleda proces organizovanja izložbe.
Tvoja izložba Persefonin put gostovala je ovog proleća i leta u nekolikim prostorima – Kvaka 22, Galerija Lucida, Labeerint. Imaš li osećaj da je leto proletelo? Da li se polako vraćaš u atelje i radiš na nečem novom?
Da, imam osećaj da mi dani klize pod prstima već duže vreme. Evo, prošlo je više od godinu dana kako sam krenula ciklus slika i pesama Persefonin put koji si pomenula i njihovo izlaganje u pomenutim galerijama je bilo jedan intenzivan doživljaj nakon predugo vremena provedenih u ateljeu, u sebi, u meta prostoru stvaranja.
Međutim, leto sam provela van ateljea, više zbog neophodne distance nakon završenog ciklusa, ali sada kada sam ponovo u ateljeu, shvatam da u meni još uvek gore iste emocije i pitanja.
Jesu li legende i mitologija uticali na tvoje odrastanje i stvaranje? Kako je baš Persefona dobila dominantnu ulogu u pomenutom ciklusu?
Kroz istoriji umetnosti, priče, mitove, bajke sam, kao i svi, odrasla; međutim, njihova mnogostruka simbolička i psihološka tumačenja su mi kasnije posta jako zanimljiva. Ipak, prvi put se dešava da svom stvaralaštvu pristupam narativno. Mit o Persefoni i Hadu je poslužio kao analogija da bliže prenesem to što osećam i slikam. A ovaj mit nas uči vrstama ljubavi, sa partnerom i porodicom, smenama emocija, kontinuitetima i diskontinuitetima koji u mitu stvaraju godišnja doba.
Persefonin put je jedan put od Stvaranja proleća, Ljubavi, Bola, Tišine, Milosti, empatije prema sebi i voljenoj osobi, čitavom putu koji slikanjem i procesuiranjem kroz delo dovodi do spoznaje – Istine… Slike i pesme koje aludiraju na proživljene trenutke, sećanja koja nas često i zbunjuju, poput nečijeg letimično pogledanog porodičnog albuma. Što me je dovelo do pitanja o kolektivnim i individualnim sećanjima, sublimiranju snoviđenja iz jave i snova, iz želja i kajanja, svesti i podsvesti, zapitanosti nad odgovorima na postavljena pitanja, nad istinitošću ili lažima koje sebi dajemo kao odgovore.
Jesi li izlagala nekad van Srbije? U kom gradu, odnosno galeriji maštaš da izlažeš? I da li je teško organizovati izložbu?
Jesam, na više grupnih i nekoliko samostalnih, ali bile su to neke manje produkcije jer međunarodna izložba zahteva veliku organizaciju i budžet koji na počecima izlaganja uglavnom pokrivamo sami.
Međutim kada se nalazite u ulozi organizatora, sve dobija novu perspektivu i nove izazove. Moje prvo iskustvo organizatora i kustosa bilo je ujedno i moj najveći poduhvat u tom trenutku – međunarodna izložba Sekvence umetnosti koju smo Milica Lojović, Milena Radičević i ja realizovale 2019. godine. Naučila me je da je, pored našeg zalaganja i entuzijazma, jako bitno imati ljude koji sa nama dele iste ciljeve i želje, bili oni ili ne učesnici projekta i organizacionog tima.
Mogu reći da su i na mojim narednim projektima mnoge stvari kretale iz prijateljstva, želje da se predstavimo publici ili promenimo nešto u sistemu, što je uvek donosilo uspešne ishode.
Baviš se ilustrovanjem knjiga, te je jedna od knjiga kojoj si dala likovni izraz pesnička zbirka Valentine Baktijarević Slomiti kosti. Da li ti ilustracija predstavlja veći izazov kada poznaješ autora ili kada ga ne poznaješ i zašto?
Valentina i ja smo se zapravo upoznale tokom stvaranja knjige, što je dovelo do divnog prijateljstva i mnogih zajedničkih projekata. No, svakako je bio izazov izaći iz svojih likovnih estetika i prepustiti se osluškivanju šta pisac želi za svoju knjigu, jer po meni to je najvažnije kada si u ulozi ilustratora.
A nadam se da ćemo uskoro na policama knjižara videti i knjigu poezije Marka Todorovića Noći u pisanoj formi, koju sam imala priliku da ilustrujem i dizajniram početkom ove godine.
Da li se desi da poželiš da naslikaš/nacrtaš ilustraciju knjige koju čitaš? Koju knjiga savremene proze ili poezije bi volela da ilustruješ?
Da, u meni se povremeno probudi misao kako bih ja uradila rešenje za neku knjigu, ali samo ako mi se korica knjige koje čitam ne dopada (smeh).
Postoji jedna knjiga koju bih volela da ilustrujem, što će se možda i ostvariti, pa ne bih davala više informacija o tome sada.
Često se dešava da svoje izložbe upotpunjuješ čitanjem poezije i obrnuto – da izlažeš radove tokom poetskih večeri. Kako si došla na takvu ideju i kada si prvi put priredila posetiocima i posetiteljkama takav multimedijalni doživljaj?
Prvo čitanje se desilo u maju na otvaranju izložbe Persefonin put u galeriji Kvaka 22, jer su u mom stvaralaštvu prvi put objedinjene slika i pesme. Kada je krenuo proces paralelnog stvaranja, dugo sam razmišljala na koji način ih zajedno prezentovati, a da se ne stekne utisak da je slika ilustracija pesme.
I uz Valentininu pomoć i pomoć ekipe iz „Vazda Bilo”, Marine Bugarčić, Stevana Pijala, i gostovanja Srđana Milojevića desilo se potpuno novo i drugačije otvaranje izložbe. Posetioci su divno reagovali na relativno performativni momenat otvaranja, i čini mi se da je to dovelo do dubljeg razumevanja i percipiranja dela.
Iako nisu objedinjene u zasebnoj zbirci, nekolicina tvojih pesama može se pročitati na različitim portalima. Kada si počela da pišeš poeziju i da li ti pisanje pomaže u likovnom izrazu ili je pak obrnuto?
Da, njih nekoliko je objavljeno u časopisima Astronaut i Bludni stih, što me jako raduje jer sam počela da pišem pre nekoliko godina, u trenutku kada nisam imala atelje, pa je u meni previrala želja da se izrazim i, takoreći, oslobodim.
Ne znam da li se može reći da mi pomaže, ali se svakako dopunjuje, jer mi je misao kroz sliku i stih identična, što je i dovelo do sjedinjavanja. Pesme su sada tu poput autohtone poetike slike, one analogijski i metaforično govore o meni, o iskustvu. A umetnik uvek polazi iz sopstvenog iskustva, jer u momenat stvaranja dela integrišemo čitavu našu prošlost i stvaramo novo iskustvo.
Osmislila si interesantne i dragocene slikovnice za slepu i slabovidu decu. Molim te, ispričaj nam kako se rodila ta ideja, kako teče proces pravljenja slikovnice i šta on sve podrazumeva.
Ideja projekta Libria se rodila 2019. godine, kada sam upoznala sadašnjeg prijatelja Borisa Dončića koji je u meni probudio pitanja o tome šta je od likovnih dela, knjiga i slikovnica dostupno slepoj i slabovidoj deci. Saznala sam da u našoj zemlji ne postoje ilustrovane knjige adaptirane slepima, a kako sam se u tom trenutku već par godina bavila ilustracijom dečjih publikacija, poželela sam da stvorim knjigu bajki koja je prilagođena svima, i slepoj i videćoj deci.
Proces je zahtevao dugogodišnje istraživanje, učenje, umrežavanje sa ljudima koji žele svojim znanjem i ljubavlju da pomognu, pa je projekat okupio izvanredne ljude i stručnjake. Prošle godine smo Nemanja Stajković, Andrej Božović i ja formirali udruženje i sa još nekoliko ljudi postigli tačku dokaza prototipa. Nažalost, naša knjiga još uvek nije objavljena kako konstantno nailazimo na probleme koji se tiču finansiranja projekta, ali neumorno radimo da ostvarimo svoj cilj.
Poslednje pitanje postavljamo svim našim sagovornicima i sagovornicama – da li možeš čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Moja preporuka je da ne propustite izložbu američke umetnice Kiki Smit u novootvorenoj beogradskoj galeriji Dots koja će trajati do 29. oktobra, imajući u vidu da u Srbiji nemamo često priliku da vidimo toliko velike i značajne savremene umetnike.
oktobar, 2021.
