piše: Marija Kovačević Kuzmanović
Početkom godine beogradska publika je imala priliku da na prvom izdanju Beogradskog filmskog festivala pogleda francuski film Stranac reditelja Fransoе Ozona. Od 23. aprila filmofili koji nisu stigli da uživaju na festivalu, mogu pogledati ovo ostvarenje u bioskopima širom Srbije.
U pitanju je adaptacija čuvene novele Stranac francuskog pisca i filozofa Albera Kamija, gde pratimo naizgled ravnodušnog Mersoa, naseljenika francuskog Alžira, od trenutka kada saznaje da mu je majka umrla, do izvršenja kazne zbog ubistva lokalnog Arapina. Ovo ostvarenje se smatra Kamijevim najvažnijim i najboljim delom. Iako sam nije voleo da se etiketira kao egzistencijalista, niti da svoja dela etiketira na isti način, mnogi kritičari smatraju da je Stranac glavni primer egzistencijalističke literature.
Film je bio nominovan za Zlatnog lava na Kanskom festivalu, a osvojio je nagradu za Najbolji film na Limijer filmskom festivalu u Parizu. Prosto, kada je život sam po sebi tema filma, niko to ne radi bolje nego Francuzi. Ozonov uvid u Stranca i način njegove reprezentacije na filmskom platnu duboko seže u gledaočevu savest i ne možete se osećati ravnodušnim nakon gledanja. Scenaristički, film je zaista dosledan samom delu, a celokupan crno-beli momenat mu daje posebnu notu koju ne možete tek tako zanemariti.
Glumačka postava se sastoji od Benžamina Voazona (Benjamin Voisin) u glavnoj ulozi, Rebeke Marder (Rebecca Marder), Pjera Lotana (Pierre Lottin), Denija Lavona (Denis Lavant) i Svana Arloa (Swann Arlaud). Ovaj glumački ansambl maestralno depiktuje likove unutar cele radnje, a pod Ozonovom režijom možemo reći da su ostali dosledni originalnim junacima novele.
Što se tiče samog tumačenja radnje i likova, to je možda najbolje ostaviti svakom gledaocu individualno, pogotovo ako ste prethodno čitali Kamijevog Stranca. Merso sam po sebi jeste stranac u svetu koji od njega očekuje da se ponaša na određeni način i da oseća kako oni smatraju da je primereno. Ozon je prikazao lika onako kako je i Kami hteo da ga gledamo – bez moralnog osuđivanja. Dakle, ovo delo, osim što se bavi apsurdnošću različitih aspekata života, isto tako raskrinkava stanje u Alžiru pre nego što se lokalno stanovništvo izborilo za nezavisnost.
„Svoje filmove otkrivam dok ih snimam, nikada unapred ne znam kako će tačno izgledati. Znao sam da me knjiga duboko pogađa, posebno ta apsurdnost života koju Kami opisuje bez upadanja u očaj. Ta knjiga, i nadam se ovaj film, postavlja pitanja, što je i svrha”, reči su reditelja Fransoe Ozona kojima želimo da vas podstaknemo na dalju čitalačku i filmsku interpertaciju.
maj, 2026.
