piše: Nevena Stajković
Roman Dnevnik o Čarnojeviću predstavlja kompozicioni, narativni, žanrovski i stilski prevrat u našoj književnosti. Upravo upliv dnevnika, bajke, predanja, dokumenata, pisama ili autobiografije kao integralnog dela proznog teksta označava dezintegraciju biografskog romana na kakav su nas navikli pisci 19. veka. Zbog njegove inovativnosti roman je izdala biblioteka Albatros koja se bavila „gajenjem i širenjem duševne kulture” i trudila se da svojim programskim opredeljenjem isključi „površnu zabavu i šturu didaktiku”. Biblioteku su uređivali naši avangardisti, Stanislav Vinaver i Todor Manojlović. Pored Dnevnika, Albatros je izdao i roman Burleska Gospodina Peruna Boga Groma Rastka Petrovića i Vinaverov Gromobran Svemira. Ove tri knjige smatraju se paradigmom naše avangardne književnosti.
Formalno gledano, ovaj roman uopšte i nije dnevnik. Nije datovan, međutim, zapisi u njemu jesu intimni, puni melanholičnih sećanja i ispovesti jedne ratom izmučene duše. Isto tako, pišući predgovor romanu Novembar Gustava Flobera, Crnjanski će ovaj roman žanrovski odrediti kao dnevnik jer je obojen subjektivnim i ispovednim pripovedanjem. I kao što se desilo Petru Rajiću, subjekt iz Novembra želi da stvori biće od svojih misli i zato piše.
Roman prati sećanja Petra Rajića, vojnika u Velikom ratu. Pasusi se ređaju asocijativno, ne hroniloški i mi uviđamo koliko je duša vojnika uznemirena nakon ratnih užasa koje je preživela. „Dnevnik o Čarnojeviću je roman o lišću, o ljubavi, o nebu, a iznad svega kulja velika ludorija rata”, kaže Milan Dedinac.
Prozni tekst pod nazivom San Miloš Crnjanski štampao je u časopisu Misao 1919, godinu dana pre nego što je objavljen roman Dnevnik o Čarnojeviću, u kojem san dobija povlašćeno, centralno mesto. San Petra Rajića razlikuje se od ostatka teksta romana i počinje rečima: „Hoću da vam pričam”. Na tom mestu, upravo u snu, Petar Rajić, upoznaće svog dvojnika, Čarnojevića.
„Tada, jedno veče, došao je on, ja ga nikad više zaboraviti neću. Brzo je nestao posle, pa ipak, on mi je bio više nego brat. Činilo se da njegove duge i tanke, kao motka, noge ne gaze po zemlji, kao da je lebdeo nad zemljom. Ne beše odrpan, pa ipak, boju njegovih hlača ne pogodih nikad. Nad njima crni mornarski kaput, na njemu jedno jedino zlatno dugme – „moja zlatna prošlost” reče on. Glas mu beše mutan i blag. Ja sam od njega naučio da govorim iskreno. Prišao je stolu tiho i pozdravio: ’Polinezija gospodo’. ”
Dnevnik o Čarnojeviću, Miloš Crnjanski
Ovaj trenutak sumatraističkog otkrovenja dogodio se dok je Petar Rajić ležao u krakovskoj bolnici, kada je, kao u snu, s one strane ogledala, upoznao svog dvojnika. Čarnojević postaje Rajićeva idealna, utopijska projekcija koja ne pripada materijalnom svetu, nego jednom metafizičkom prostoru.
„Svi su vikali, rugali mu se, pitali su ga je li sindikalista, je li platonista ili anarhista, nihilista, nešto je morao biti. […] Sve je mrmljao nešto nerazgovetno o nebu. Ja sam mislio da je i on pijan, jer svi su ostali bili pijani. Tada ga pritisnuše o jedno staklo i počeše ga udarati, a on raširi ruke i reče: ’Ja sam sumatraista’. ”
Dnevnik o Čarnojeviću, Miloš Crnjanski
Nakon spoznaje svog dvojnika, kada je napokon osetio čar života, u Rajiću se javlja želja za pisanjem jer se pisanjem uspostavlja novo, idealno ja, naspram starog koje je rat razrušio. Zbog toga je ovo dnevnik o Čarnojeviću. Međutim, materijalno i izmaštano, sumatraističko ja nikada se ne podudare i zato je potreba za pisanjem konstantno prisutna. On piše za one koji su goreli u požaru života i koji su sasvim razočarani. On se trudi da pisanjem odgovori na pitanje postavljeno u prvom pasusu romana – gde je život?
U romanu je prisutan kontrast između Rajića i Čarnojevića koji vidimo čak u prvoj rečenici – „Sednem do prozora i zagledam se u maglu i u rumena, mokra, žuta drveta”. Pridevi rumeno i žuto pojavljuju se nebrojeno mnogo puta u romanu, pri čemu reč rumeno uvek pripada Čarnojeviću, a žuto Rajiću, jer sve što je toplo dolazi nam iz sumatraizma, a sve što je sumorno iz ružne realnosti. Na taj način iskazan je kontrast između čarnojevićevske i rajićevske strane Petrove ličnosti.
„Sve što su činili tvrdio je da negde, daleko, na jednom ostrvu ostavlja traga. A kad bi joj rekao, da sad od njenog strasnog osmeha dobija jedna crvena biljka na ostrvu Seilonu snage da se otvori, ona bi se zagledala u daljinu.
Ona nije verovala da sva naša dela utiču tako daleko, i da je naša moć tako beskrajna. A on je verovao još samo to.”
Dnevnik o Čarnojeviću, Miloš Crnjanski
Tako Crnjanski, kroz Čarnojevićeve reči, dolazi do sumatraizma, ideje da su i najudaljenije stvari i ljudi na svetu na neki čudnovat način zbliženi i da utiču jedni na druge. Misao o sumatraizmu pesnik će formulisati upravo pesmom Sumatra iz 15. oktobra 1920. godine. Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine i mi mu, pišući o njegovom izmaštanom sumatraizmu, čestitamo rođendan, nadajući se da je sad bezbrižan, lak i nežan.
oktobar, 2022.
