piše: MoonQueen
Godina je 1876, a na pariskom Salonu student Akademije, pristigao u francusku prestonicu sa dalekog severoistoka, izlaže monumentalno platno ispunjeno figurama i suptilnom simbolikom. U duhu evropskog akademizma prefinjenoj publici predstavlja ne toliko poznatu scenu preuzetu iz folklorne tradicije njegovog naroda. Mladi slikar će na Salonu proći nedovoljno zapaženo, ali će ga kod kuće, zahvaljujući ovom delu, dočekati zvanje akademika, a sliku će otkupiti prestolonaslednik, budući car Aleksandar III. Mladi slikar zvao se Ilja Rjepin i ostaće poznat kao jedan od najdarovitijih, najpoznatijih i najproduktivnijih ruskih slikara druge polovine 19. veka. Platno zahvaljujući kojem je dobio ove počasti nosi naziv Sadko i govori o istoimenom junaku ruske epske poezije.
Sadko je istaknuti junak ruskih narodnih pesama poznatih pod imenom biljine. Poput srpskih pesama slične tematike, i ruske biljine su se prenosile usmenim putem, a baštinile su običaje, legende i folklor srednjovekovne, Kijevske Rusije. Jedan od ciklusa ovih pesama vezan je za grad Novgorod, važan trgovački centar, te nije čudno što je glavni junak novgorodskog ciklusa upravo trgovac, ali i guslar i avanturista, Sadko.
Legenda kaže da je Sadko često svirao gusle pokraj vode, na obalama reka ili jezera, i da je tako privukao pažnju morskog cara koji je uživao u njegovoj muzici. Jednog dana, morski car je predložio Sadku da mu pomogne – trebalo je da siroti guslar ponudi opkladu bogatim trgovcima iz grada: koji od njih prvi ulovi zlatnu ribicu, dobiće velike količine novca od svih ostalih. Morski car je uredio tako da zlatna ribica stigne na guslarevu udicu, a novac dobijen ovom opkladom Sadko je uložio u dalju trgovinu. Uskoro je postao jedan od najbogatijih trgovaca u Novgorodu, ali se oglušio o obaveze koje su u ugovoru bile ispisane sitnim slovima – nije odavao obavezne počasti morskom caru koji ga je svojom milošću učinio bogatim.
Kao svaka poštena antropomorfna sila prirode u mitologiji, i morski car je bio osvetoljubivo raspoložen prema nepravdi, pa je jednom prilikom zaledio more na čijoj su se površini našle zarobljene Sadkove lađe, plen i posada. Pobacavši u more sve zlato koje su u tom trenutku imali u posedu, mornari su uskoro shvatili da morskog cara neće odobrovoljiti materijalne sitnice. More je tražilo ljudsku žrtvu, a kako to inače biva kada se u život umeša magija, žreb je pao na gospodara. Sadko je skočio u more i stigao do dna da se ponovo susretne sa morskim carem i izmoli ga za oprost.
Ne bi li umilostivio vladara morskih dubina, Sadko je radio ono što je najbolje znao – svirao. Međutim, muzika je uzburkavala more, pa su se mornari koji su plovili njegovom površinom molili lokalnom svetitelju, zaštitniku pomoraca (kasnije otelotvorenom u Svetom Nikoli, zaštitniku putnika i mornara) da im pomogne i more učini ponovo prohodnim. Svetitelj se obratio Sadku u snu i predložio mu da, ako morski car ne želi da ga pusti iz službe, pokida žice na svom instrumentu. Ali i morski car je imao sluha za ljudsku prirodu, pa je Sadku ponudio da se u morskim dubinama odomaći i skrasi. Konkretno – ponudio mu je da se oženi po svom izboru jednom od mnogih lepotica koje je tom prilikom okupio na dvoru.
Svetitelj je ponovo pritekao Sadku u pomoć savetom. Od svih lepotica, kojih je po nekim verzijama priče bilo tri stotine, a po nekim devet stotina, trgovac je trebalo da odabere poslednju koja kraj njega bude prošla i da ni pod kojim izgovorom prve bračne noći ne konzumira brak. Sadko je poslušao, odabrao je poslednju lepoticu koju je ugledao, Černavu ili Černavušku (personifikaciju ili nimfu reke Černave) i, odolevši iskušenju tokom noći, narednog jutra probudio se u svom novgorodskom domu kraj svoje prve žene.
Pretpostavlja se da je mitsku junak Sadko baziran na liku Sotka Sitiniča, trgovca koji se pominje u Novgorodskim hronikama kao patron kamene crkve Svetog Borisa i Gleba podignute 1167. godine u ovom gradu. Neki ga doživljavaju i kao metaforičnu predstavu Jaroslava Mudrog, velikog kneza Kijevske Rusije koji je vladao početkom 11. veka i pod čijim je pokroviteljstvom država doživela procvat kulture, zakonodavstva i vojne sile.
Ilja Rjepin odabrao je da predstavi trenutak kada na dnu mora pred običnim ruskim trgovcem i guslarom defiluju lepotice iz svih krajeva sveta. Pažljivim odabirom različitih kostima, ali i fizionomije, slikar je uspeo da prikaže devojke kao predstavnice različitih naroda ili nacija, a postoji i teorija da su njima simbolično prikazani i različiti umetnički pravci. Poslušavši savet svetitelja, ili pak svoje srce, Sadko ih na slici, uprkos njihovoj lepoti, uopšte i ne gleda. Njegov pogled usmeren je nagore ka figuri skromne ruske devojke, odevene, za razliku od ostalih morskih princeza, u jednostavnu garderobu bez mnogo ukrasa. Ona je, ako uzmemo u obzir legendu, Černava, duša istoimene ruske reke, ali je moguće da je likom obične devojke Rjepin na neki način aludirao na Sadkovu zemaljsku ženu, kao personifikaciju njegovih želja radi čijeg ispunjenja prolazi kroz trenutno iskušenje.
Iskušenje pred nezemaljskom, ili pak nadljudskom lepotom, tema je sa kojom se Rjepin neminovno susretao tokom studija. Pariska kultura druge polovine veka bila je ispunjena sličnim prikazima, a u čitavoj zapadnoevroskoj kulturi ovog perioda postojao je kolektivni san o imaginarnim ili dalekim prostorima u kojima lepotice iz svih krajeva sveta bez zadrške zavode muškarce. Posredstvom ruske narodne pesme Rjepin je uspeo da na inovativan način prikaže već odavno korišćenu temu, prebacivši njenu scenografiju iz sveta olimpskih bogova ili orijentalnih harema pod vodu, na raskošni dvor morskog cara. Čak je i prva u nizu, najbliža posmatraču, devojka sa repom sirene – vodene vile koja je krajem 19. veka u evropskoj kulturi bila simbol nesputane ženske seksualnosti, slobodne ljubavi i odsustva strogog građanskog morala.
Dve decenije nakon nastanka slike, 1898. godine, ruski kompozitor Nikolaj Rimski- Korsakov komponovao je operu Sadko inspirisan istom legendom.
Ipak, kao savestan đak pariske Akademije, Rjepin je prikazu teme pristupio veoma ozbiljno. Osim proučavanja različitih tipova ženske lepote, slikar je sate i dane provodio proučavajući mape mora i skicirajući različite oblike morskog biljnog i životinjskog carstva. Za potrebe ove slike Rjepin je odlazio da proučava morski svet u berlinskom Akvarijumu, londonskoj Staklenoj palati i na obalama Normandije, a po legendi iz njegovog doba morsko dno slike Sadko naslikano je van Rjepinovog ateljea, u prostorijama pariskog Okeanarijuma. Zagledate li se pažljivo, videćete najrazličitije oblike života u moru kako plivaju među glavnim akterima drame, a tu je i zlatna ribica čijim je lovom sve i počelo.
Kao što smo na početku rekli – slika Sadko donela je svom autoru zvanje akademika u rodnoj Rusiji, a njen novi vlasnik postao je budući car Aleksandar III. Sam Rjepin smatrao je da slika nije dovoljno dobra. Kao najstroži kritičar svog dela, Ilja Rjepin je sebe opisivao kao „beznadežno nesrećnog” umetnika čije je stvaralaštvo bilo preblizu ukusu mediokriteta. Da li je bio u pravu, procenite sami posmatrajući igru svetlosti na talasima u okolini morskog dvora na kojem je, nekada davno, trgovac Sadko svirao gusle caru i princezama.
februar, 2022.
