piše: Lenka Vukotić
Izvor slika: https://gramoty.ru/birchbark/
Po mom mišljenju, na listi Top deset stavki koje me najviše nerviraju, domaći zadatak bi se našao na alarmantno visokoj poziciji. Pogotovo u toku osnovne škole, kada je predstavljao neprestajući ciklus nestajanja i pojavljivanja Damoklovog mača nad glavama nevine dece uzrasta od 7 do 15 godina. Taman dođeš kući nakon časova, jedeš, odspavaš i blaženo izađeš napolje/uključiš kompjuter, ali se setiš zadatka na strani br. 50 udžbenika za srpski jezik za taj i taj razred osnovne škole koji moraš da uradiš do sutra. U nekom trenutku taj omraženi domaći zadatak dosadi, i deca se, naravno, okreću različitim metodama da se izleče od smorenosti. A te metode za suzbijanje simptoma dosade ne razlikuju se mnogo na vremenskom planu.
Da bi ovo što sam napisala imalo poentu, moramo da se preselimo u srednjovekovni Novgorod na par strana teksta. Preciznije, u period od 11. do 15. veka, koji je obeležen fenomenom pisanja dokumenata na korama drveta breze. Nije potrebno da napomenem da breza raste u izobilju na severu Rusije, te da je kroz istoriju (a i danas) predstavljala vrlo pogodnu sirovinu koja je mogla da se koristi u različite svrhe. U toku ovog perioda u Rusiji, papir još uvek nije bio široko rasprostranjen, a pergament se čuvao za posebne prilike, te su ljudi Novgoroda našli način kako da svoju svakodnevnu komunikaciju oforme i pretoče u drveni medij.
Zagađeni popularnim prikazima srednjovekovnih ljudi u pop-kulturi, verujem da vlada mišljenje da, ukoliko nisi bio rođen bogat, nisi imao privilegiju da budeš pismen i obrazovan. Prvi takav primer među mnogima koji mi pada na pamet su Smrda Mudić i Godfroa od Monmiraja iz Posetilaca (Les visiteurs) – jedan prosečni seljak, a drugi aristokrata tog doba. A da ne pričamo o tome da je opšteprihvaćeno da tada žene nisu mogle da se obrazuju (dakle, Smrda Mudić i ima šanse, ali Smrdenka Mudić nikako). Međutim, pronalazak dokumenata sa brezinih kora nam daje totalno drugačiju sliku o razvoju pismenosti u srednjem veku.
Pošto je cilj pisanja na brezinoj kori bila svakodnevna komunikacija, svako ko je iole znao osnove pisma mogao je da sastavi dokument. Naravno, procenat pismenih ljudi bio je veći u elitnoj populaciji, ali isključivo zato što su se kretali u širim društvenim krugovima. Znači, i pored toga što je usmena komunikacija bila primarna, ljudi iz nižih slojeva mogli su da pišu. A da se naša gorepomenuta Smrdenka Mudić našla u Novgorodu, i ona bi mogla da sastavlja dokumenta – od ljubavnih, pravnih do ekonomskih.
Kako je došlo do tolikog razvoja pismenosti? Veruje se da je jedan od vodećih razloga stil pisanja – kao što sam spomenula, pisanje na brezinim korama je bilo u cilju svakodnevne komunikacije. Tako, i sam pravopis oponaša svakodnevni govor, slično našim SMS porukama. To dodatno otežava njihovu interpretaciju, zato što se u tekstu dosta stvari podrazumeva i zahteva kontekst (kao što danas lol može imati više značenja) koji je izgubljen s vremenom.
Ali, znamo da nije dovoljan samo pravopis da se potvrdi da je pismenost bila rasprostranjena. Zato nam je važan korpus vezan za učenje i vežbanje pisanja sa obiljem dokumenata zahvaljujući jednom dečaku. Zvao se Onfim, i imao je šest ili sedam godina u 13. veku, kada je i ostavio svoje spise. Tačnije, njegovi dokumenti (a i ostali) su vrlo usko datovani, uglavnom u rasponu do dvadeset godina uz pomoć dendrohronologije (ona predstavlja jednu od metoda apsolutnog datovanja koja se zasniva na činjenici da svake godine drveće dobije novi god, tj. godišnji prsten. Ukoliko se na lokalitetu pronađe drvo, kao što je slučaj sa brezinim korama, moguće je što preciznije datovati lokalitet i celinu u kojoj je to drvo pronađeno), te je naš Onfim imao šest/sedam godina negde u periodu od 1240 do 1260. godine.
Dakle, došao je u to doba da treba da se uči i da se krene u školu. Kao što je i danas praksa, Onfim je, zajedno sa svojim vršnjacima, počeo svoje opismenjavanje učenjem slova i slogova potrebnih za stvaranje reči i kasnije rečenica. Naravno, uz rad u školi, bilo je potrebno i da mu pisanje uđu u rutinu putem vežbanja kod kuće. I tako je jadan Onfim morao da vežba iznova i iznova, sve dok i njega nije uhvatila bolest dosade. Tada odlučuje da je pravi lek za nju da pretoči svoju burnu, dečju maštu u crteže. Ostavlja vežbanja poluzavršena i kreće da zamišlja sebe u različitim situacijama – poput konjanika koji ubija pešaka ili kao zver (pored koje mora da dočara da je on, napisavši „ja sam zver”). Ali, njegov slikarski opus obuhvata i scene iz svakodnevnog života, poput njega i njegovog druga Dmitra, gde zapisuje i da od tog istog mora da uzme dug. Ima i religijske scene, sa prikazom hora, kao i crtežom sebe sa tekstom „Bože, pomozi svom slugi Onfimu”. Zašto i šta je uradio da bi morao da se pomoli, ostaće misterija.
Moram da priznam da, kada vidim Onfimove čiča Gliše, sa tankim rukama, skoro pa kockastim telima i okruglim glavama, uvek se raznežim. Proradi mi mašta i zamišljam malog dečaka koji sedi na stolici koja je previsoka za njega i pomno crta, a naravno i da se setim svih dečaka iz svog odeljenja u osnovnoj školi kako crtaju sebe na vrlo sličan način i u sličnim situacijama. Ali, osim toga što su slatki, njegovi crteži i poluzavršena vežbanja su nam od dragocenog značaja za shvatanje kako je izgledao obrazovni proces, kao i da je bio integrisan u svakodnevni život ljudi Novgoroda. A sve to omogućeno nam je arheologijom i suludom srećom da se drvo, koje inače brzo propada, očuvalo.
maj, 2026.
Reference:
Franklin, Simon. 1985. “Literacy and Documentation in Early Medieval Russia.” Speculum 60 (1): 1–38.
Gippius, Alexej. 2012. “Birchbark Literacy and the Rise of Written Communication in Early Rus’.” In Utrecht Studies in Medieval Literacy, edited by Kristel Zilmer and Judith Jesch, vol. 4. Brepols Publishers.
Ianin, V. L. 1997. “Novgorod Birchbark Letters.” Anthropology & Archeology of Eurasia 35 (4): 14–41.
Schaeken, Jos. 2019. Voices on Birchbark: Everyday Communication in Medieval Russia. Studies in Slavic and General Linguistics, volume 43. Brill.Yanin, Valentin L. 1990. “The Archaeology of Novgorod.” Scientific American 262 (2): 84–91. JSTOR.
