piše: Marija Kovačević Kuzmanović
Beogradska publika je do letnje pauze imala priliku da u Jugoslovenskom dramskom pozorištu doživi predstavu Sveti Georgije ubiva aždahu u režiji Milana Neškovića, sa Nikolom Rakočevićem, Jovanom Belović i Milanom Marićem u glavnim ulogama. Nezaboravna drama Dušana Kovačevića već se od davnina realizovala kako kroz pozorišne predstave, tako i na filmskom platnu. JDP je obnovio temu premijerom sopstvene verzije u decembru 2024. godine, a upravo ću o toj verziji pisati ovom prilikom.
Radnja je smeštena u osvit Prvog svetskog rata, kada se narod Srbije još uvek oporavlja od horora i trauma Balkanskih ratova, da bi se vrlo brzo našli pred novim frontom. U centru dešavanja je jedan seoski skandal ili, romantičnije rečeno, ljubavna priča. Premisa radnje počinje ljubavlju između Katarine i Gavrila pre nego što je otišao da učestvuje u Balkanskim ratovima u kojima je izgubio ruku, pa i volju za životom. Katarina se u međuvremenu udala za Đorđa Žandara, ali nikada nije prestala da voli Gavrila.
Predstava počinje upravo njihovim intimnim odnosom, dok je njen muž Đorđe traži. Druga, ali ne i sporedna tema predstave, jeste netrpeljivost između dve grupe – sa jedne strane su sposobni vojnici, koji kasnije vojska Srbije regrutuje uoči Prvog svetskog rata, a sa druge strane vojni invalidi iz Balkanskih ratova, kao i drugi koji isto tako nisu sposobni da doprinesu vojnoj odbrani Srbije.
Po mobilizaciji vojno sposobnih muškaraca, stižu glasine kako oni muškarci koji su ostali po selima i gradovima koriste priliku da se udvaraju njihovim ženama. Ova glasina pravi potpunu pometnju i opštu pobunu među regrutima, i to do te mere, da vojna komanda reaguje time što mobiliše invalide na prvu liniju fronta. Neškovićeva postavka se vrlo temeljno bavi obema temama, taman u tolikoj meri da jedna ne zaseni drugu, a da opet pruža gledaocima prostor da se emotivno i psihološki pozabave svakom od njih.
Kreativna rešenja u vidu scenografije, kostima i postavke mizanscena omogućavaju brzu smenu različitih scena, održavajući ritam i fluidnost predstave, pa samim tim i pažnju gledalaca. Poseban detalj koji mi se dopao jeste upotreba makete kuće koja predstavlja dom Đorđa Žandara kroz različite scene, kako simbolično, tako i praktično kada je glumcima bilo potrebno da negde odlože delove svog kostima ili rekvizite.
Performans glumačkog ansambla je za svaku pohvalu. Nikola Rakočević jako pažljivo pristupa liku Đorđa Žandara, dajući mu slojevitost koju otkrivamo svakom scenom u kojoj se pojavljuje. Lik Gavrila Vukovića je teško depiktovati, jer je potrebno pronaći pravu dozu bezvoljnosti za životom, ali i srčanosti kada su njegovi bližnji u pitanju. Milan Marić poprilično dobro balansira između te dve strane ličnosti, adekvatno prikazujući obe po potrebi. Sporedni likovi, kao što su Aleksa Vuković, Učitelj Mićun, Reci Vojo i drugi, takođe su verodostojno prikazani i gotovo je nemoguće ne saosećati sa svakim od njih. Performans i depikcija lika Katarine Žandarove ne deluje dovoljno bogato koliko bi trebalo da bude, s obzirom na to da je jedan od tri glavna lika u priči. Njen lik bledi u odnosu na muške junake, pa i u odnosu na lik njene tetke Slavke. Utisak je da se Katarina boji samo histeričnim i sebičnim bojama, ne prikazujući dubinu svog lika, svoju tugu, očaj, žrtvu, ljubav, osim što kroz replike čujemo da se oseća na određeni način zbog nekog određenog razloga.
Sudbina svih likova na kraju vas neće ostaviti ravnodušnim. Emotivna težina koju predstava nosi pogodiće vas u srž bića, a dva sata, koliko predstava traje, nećete ni osetiti do poslednjeg spuštanja zavese. Tragično razrešenje glavnih likova je potpuno poetično, a govor poručnika Tasića jednako inspirativan. Dođe vam da i sami sa njima krenete u juriš na neprijatelja! Sveti Georgije ubiva aždahu u produkciji JDP-a je predstava koju apsolutno morate pogledati ili, bolje rečeno, doživeti, u sledećoj pozorišnoj sezoni.
avgust, 2025.
