piše: Marko Vesić
Meditiraj, opusti se i nemoj da misliš ni na šta – prazna glava. Ako ne možeš, ništa, šta da radim. Čoveče, šta ti je?! Ma, nema veze, ionako ništa nema smisla… Razmišljati ni o čemu – da li je to uopšte moguće? Da li, naposletku, ništa nema smisla ili ništa nema smisla? Čini se da je kompleksnost ovog pitanja evidentna čak i iz svakodnevnih trivija i jezičkih igara kojima se vrlo uspešno služimo – ili nam se samo tako čini.
Viševekovno pitanje ničega najčešće se posmatra kroz prizmu svakodnevnog iskustva; nesumnjivo, veliki broj ljudi se sa ovim problemom susreo kroz lična preispitivanja te kroz neobavezne večernje razgovore sa prijateljima ili, nadamo se u najređem broju slučajeva, u intimnom prostoru sopstvenih ruminacija (preživanja, tj. ponovnog razmišljanja o nečemu). Ipak, može nam biti od velike koristi ukoliko se osvrnemo na filozofsku dimenziju ovog pitanja i da čitajući redove koji slede poradimo (sasvim malo, ne brinite!) na uvek nezgodnoj – mentalnoj gimnastici.
Jedno od prvih (izrazito egzotičnih!) rešenja ovog problema nalazi se u Parmenidovoj filozofskoj misli koja smatra da ništa, zapravo, i ne postoji; ukoliko prihvatimo njegove premise da je biće jedno, nepokretno i svevremeno, ispostavlja se da ništavilo, kao takvo, ne postoji – za njega jednostavno nema prostora. U prilog tome može nam poslužiti Zenonov paradoks – ukoliko se zeka i kornjača trkaju, zeka prvo mora da pređe jedan metar, a pre toga pola metra pre kojih mora da dostigne polovinu te polovine, odnosno četvrtinu metra i tako dalje do, vrlo poperovski rečeno, beskonačnog regresa. Drugim rečima – da li zeka stoji u mestu? Za Parmenida odgovor je, po svemu sudeći, afirmativan – on je deo svepostojeće i večne celine, drugačije (logički?!) nije moguće! Ako zeka jeste (filozofsko-jezički trik da se kaže postoji) on mora biti deo bitka koji jeste, odnosno već postoji; da zeka nije, on bio deo nebitka – on nije što ne može biti (za njega, jednostavno, nema logičkog prostora jer – isto je misliti i biti, kako kaže i sam Parmenid). Nezgodno, zar ne? Ipak, drugi filozofi su ove tvrdnje osporavali i razmišljali na sasvim različite načine, pitajući se gde su granice ovakvog mišljenja i, ako ne može podleći proveri, kako može biti dokazano te kako se o biću može govoriti objektivno iz njega samog?
Za početak, suočimo se sa time da ništa može da postoji na sledeći način – Ukoliko detektiv uleti u kuću i tu ne zatekne nikakve dokaze niti lopova, on jednostavno može reći da je to prazan prostor, nema ničega (od njegovog interesa). Ipak, tu su molekuli vazduha (azota i kiseonika ponajviše) koji sačinjavaju taj prazni prostor – stoga, to nije ništa. Gde možemo tražiti to ništa? Pogledajmo, nakratko, u kosmos. Reč je zaista o praznom prostoru; tu nema nikakvih molekula, ali ima – prostora (i vremena). Zaboravljamo, sa vremena na vreme, još jednu činjenicu – problem kod zamišljanja ničega je i taj što to ništa posmatramo zaboravljajući na našu poziciju posmatrača. Kao i kada je reč o pitanju smisla, što reče jedan moj prijatelj – nije reč o tome da postoji kutija na kojoj piše smisao koja je unutra prazna, već nema ni same kutije! Pored toga, napravio bih mali ekskurs: egzistencijalizam kaže da egzistencija prethodi esenciji što je sasvim opravdano, ali ne razmišlja o jednoj fundamentalnijoj razini postojanja. Nemanje smisla nije rezultat naše odluke niti filozofskog shvatanja i uverenja da ga nema, pitanje nemanja smisla prema nama mora biti ravnodušno. Stoga, rešenje se nameće na striktno biološkom nivou – postojanje i ponašanje molekula nema nikakav intrinzični smisao, pa ga, u tom smislu, nemamo ni mi. Stvarnost nezavisna od nas ga nema, a mi smo sastavljeni od nje.
Dva su problema – ništa ne može biti omeđeno nečim spolja, a takođe, da bi postojalo ništa, ne možemo postojati mi (referentni sistem posmatranja). Ipak, nas interesuje kako misliti ništa, a ne modus postojanja ničega. Da li se ništa može misliti odsustvom uz potencijalnost pojave? Razmislimo o sledećem pitanju – Kako je nastao kosmos? Ukoliko može nastati ni iz čega, da li je realno tvrditi da je oslobođena energija nakon velikog praska jednaka energiji gravitacije koja se u odnosu na oslobođeno E može zapisati kao -E? Ovaj izrazito hegelijanski problem gde 0 i +5-5 nisu iste situacije svedoče o pitanju ničega; ipak, iako se matematički svodi na nulti podeok, druga situacija mora proizvesti nešto podstaknuta nečim – ili bar tako izgleda. Kada zamišljamo širenje kosmosa, moramo imati svest o tome da se on nije širio u nekakav prostor koji postoji, već je, šireći se, proizvodio prostor-vremenski kontinuitet; izvan toga zaista nije bilo ničega, tada se (kao i u ovom trenutku dok pišemo) proizvodilo nešto.
Postojanje kvantnog polja i razumevanje čestica kao slučajnih ekscitacija polja ukazuje na jednu vrlo zanimljivu prirodu nečega – nešto može biti u biti indeterminističko, neodređeno i slučajno. Kvantna elektrodinaka postavlja svoje postulate, kako kaže i poznati nobelovac, te jedan od pionira ovog polja Ričard Fejnman, na sledeći način – može se dogoditi sve ono što zakonima kvantne elektrodinamike nije zabranjeno! Šta je ovde zanimljivo? Nešto može biti sasvim slučajno, random, bez predumišljaja, što ne znači da ono nije ništa, da zakoni fizike ne postoje ili ne važe. Ukoliko čestice mogu slučajno nastajati i nestajati u kvantnom polju (e+ i e– po principu zakona održanja energije, naelektrisanja itd..), da li sam kosmos može biti samo jedna prosta kvantna fluktuacija? Upravo je to bila ideja Edvarda Tajrona iz 1963. godine, studenta koji je na predavanju slučajno došao do ove ideje. Poznatu jednačinu Hajzenbergovog principa neodređenosti možemo zapisati i na sledeći način:
Ona govori o tome da postojanje energetski nultog stanja jednostavno nije moguće. Da li to, ipak, znači da je kosmos omniegzistentni, svepostojeći i večni (Parmenidov) prostor i da ništa zaista ne može da postoji? Ili je reč o tome da se on može pojaviti iz tog ex nihilo momenta i preći tu energetsku barijeru poznatu kao kvantni tuneling? Nadam se da ćemo saznati što pre od istraživača teorijske i eksperimentalne fizike!
Ipak, šta možemo reći o tom ništa? Zapravo, ništa – jer uvek govorimo o nečemu što samo ograničava, omeđava zone govora o – ničemu tako da je topla filozofska preporuka, naravno, nastojati da se razume priroda ničega, ali i onoga što je posledica toga ništa. Ništa samo po sebi, kao što se da videti, predstavlja jedno od najdubljih metafizičkih ruminacija tako da – ne pokušavajte ovo kod kuće.
oktobar, 2022.
