piše: Ivan Veljković
Danas ih strip fanovi mahom vide kao trešine bez mnogo kvaliteta i uglavnom se koriste kao primeri vojne propagande u naučnim i inim studijama. Za razliku od priča koje vide rat kao priliku da pokažu veterane kako mučki prolaze kroz apsurdnost vojevanja, ove storije gotovo da glorifikuju dotičnu praksu.
U jadnoj, raspaloj hotelskoj sobi, sa pićem u ruci, prostitutkom na krevetu i odeven u štrokav bademantil, jedan starac priča u mikrofon matorog magnetofona. Vidi se da mu nije ni do čega. Ima pogled od hiljadu milja u očima, oivičen duboko oborenim obrvama. „Zovem se Nik Fjuri. I još od devetsto četr’es četvrte nosim metak u glavi”, veli on. „Kao da prosto ne mogu da umrem, čak ni ne starim previše. Tučem se i jebem ko sam đavo. Otkidam na rat ko dete na bombone. I evo šta sam sve uradio za svoju zemlju…”
Ovim rečima počinje mini-serijal od 13 svezaka Fjuri: prođe moj rat (Fury: My War Gone By) američkog izdavačkog giganta Marvel, reprintovan u vidu tvrdokoričene grafičke novele – za srpsku verziju odgovoran je domaći izdavač Darkwood. Ali ovo nije Nik Fjuri na kog su navikli fanovi stripova, rukovodilac agencije S.H.I.E.L.D. Niti je to Nik Fjuri iz skorašnjih Marvelovih filmova, tj. Semjuel L. Džekson (referenca na verziju Fjurija u Marvelovom tzv. Ultimate kontinuitetu). Ne, ovaj Fjuri je potpuno drugačija zver, a da bismo ga razumeli, rezimirajmo priču stripa ukratko.
Počev od sredine pedesetih i angažmana u tadašnjoj francuskoj Indokini (Jugoistočna Azija, preciznije moderni Vijetnam), pukovnik Fjuri, kao saradnik agencije CIA, učestvuje u nizu različitih konflikata širom sveta. U samoj Indokini ima zadatak da pomogne francuskim kolonizatorima da održe vlast u regionu. Deceniju i kusur kasnije, treniraće vojnike za tajnu misiju atentature Fidela Kastra na Kubi putem Zaliva svinja. Sedamdesetih godina vidimo Fjurija opet na jugoistoku Azije, ovaj put u otvorenom ratu, na tajnoj misiji. Naposletku, opet koju dekadu posle, Fjuri je u Nikaragvi, zarad ispomaganja kontri protiv vladajućih sandinista. Sve ove misije se završavaju neuspehom. Na samom kraju, zatičemo Fjurija na koncu karijere, krajem devedesetih, kako sam sebi sumira životnu priču, sa potencijalnim razrešenjem koje je zlokobno na kub.
Ovaj strip serijal je, zapravo, nastavak ranijih serijala Fury MAX i Fury: Peacemaker, a svi oni imaju jednu zajedničku crtu – njihov scenarista je proslavljeni irski pisac Gart Enis. Još od svojih najranijih angažmana u Marvelu, Enis se držao priča koje nemaju ni s od superheroja, koje su prizemljene i smeštene u stvaran svet. Svakako je njegova verzija Panišera najpoznatija, takođe izdata pod Marvelovom edicijom za odrasle MAX. Ovaj autor je poznat po svojoj oštroj kritici ratovanja, te enciklopedijskom znanju modernih konflikata i pažnji prema detaljima. Gotovo svaki rat unutar priče je baziran na istorijskim činjenicama, a brutalnost ničim nije sakrivena, niti cenzurisana.
Ključni kvalitet Enisa kao scenariste jeste taj da su njegovi likovi ljudi od krvi i mesa, komplikovani i nikada savršeni. Pogledajmo glavne aktere ovog stripa. Tu je Fjurijev saradnik Hederli, snajperista meke ruke, ali pre svega idealista koji u rat ulazi sa iluzijom da čini dobru stvar. Tokom serijala, Hederli će osnovati porodicu i naizgled imati najsrećniji kraj, ali na svojoj samrtnoj postelji će shvatiti kako je sve što je radio bilo ni za šta. Jedan od njegovih definišućih trenutaka jeste kada pucaju na Vijetnamce u društvu bivšeg nacističkog vojnika (namerno ne odajem ovaj deo; pročitajte strip). „Prilično sam siguran da sam upucao i jednog našeg”, veli on Fjuriju posle tarapane. „Prilično sam siguran da sam i ja”, dodaje pukovnik.
Sem Hederlija, duž Fjurijevih eskapada pratiće ga i kongresmen (kasnije senator) Pagzli Pag Makaski i njegova sekretarica (kasnije supruga) Širli de Fabio. Širli će biti Fjurijeva ljubavnica već od drugog broja, a vezu će nastaviti maltene do samog kraja. Naizgled vatrena stihija od žene koja ume sama da se snalazi, Širli će završiti u emotivno praznom braku sa Makaskijem, gde će postati finansijski, materijalno, pa čak i mentalno zavisna od dežmekastog političara.
Makaski je pak maltene otvoreno korumpirani igrač koji fino avanzuje u Vašingtonu, uglavnom od ratovanja. Poput Širli, i on nalazi seksualno zadovoljstvo van bračne postelje, i mnogo je pametniji i pronicljiviji nego što se to čini. Odnos ovo troje je, u najmanju ruku, zamršen; Fjuri ima tačno nula poštovanja prema Makaskiju iako radi gotovo sve što mu se kaže na ratištu. Makaski na sve oko sebe gleda kao na priliku za napredovanje, nebitno da li to uključuje smrt hiljade američkih (i inih drugih) vojnika, krijumčarenje droge pod nosom glavešina u Vašingtonu, ili pak toga što mu se supruga redovno seksa sa nekim pukovnikom. Širli ima samonametnuti izbor: turbulentna i strastvena veza sa čovekom koji više voli rat od sopstvenog života ili finansijska sigurnost i luksuzan život sa čovekom koji joj uopšte nije privlačan (niti ona njemu). Iako nije sama bila na ratištima, Širli je prošla svoj lični pakao kroz sve te decenije, a njen rasplet nije nimalo lak.
Spektakularno pisanje poput Enisovog, doduše, zahteva i kvalitetan crtež. Tu se, naravno, našao njegov dugogodišnji saradnik, hrvatski crtač Goran Parlov. Onda kada nije zauzet pevanjem za intergalaktičku publiku i tamanjenjem belovaseljenskih beštija, Parlov niže neke od najlepših tabli stripa koje je američka (i evropska) publika ikada videla. Sa vrlo malo detalja, ovaj crtač uspeva da prikaže ljude od krvi i mesa, sa svakom borom, posekotinom, ranom i pegom. Ono što je ključnije jeste da u njegovom crtežu nema idealnih ljudskih figura. Primera radi, čak i poznati junaci i negativci, kao što su Fjuri, Panišer – ovde samo Frenk Kasl – i Barakuda (svi se pojavljuju u ovom serijali, treba istaći) deluju kao da su izašli iz vašeg komšiluka. Ovo se bolje vidi u sporednim likovima: Makaskijevo dežmekasto telo, Širlin bucmast osmeh, činjenica da Hederli polako ćelavi kako decenije odmiču, sve se to vidi tokom serijala. Naravno, treba naglasiti i spektakularan kolor kojim Li Luridž dopunjava Parlovljev crtež, kao i neverovatne naslovnice Dejva Džonsona.
No, uporedimo malo Fjurija sa, recimo, balkanskim propagandnim stripovima o ratu iz devedesetih. Ne bi bilo netačno nazvati ovo antiratnim stripom. Za razliku od malopre pomenutih, ovde vidimo da niko od umešanih strana nije pozitivac. Američka vlada otvoreno radi neke odvratne stvari, što rezultira smrću nevinih civila svih godišta – bukvalno (da ne zalazim u morbidne detalje). Pritom, Enis nije neko ko bira favorite. Primera radi, tokom rata u Indokini, Fjuri će naići na lokalnog oficira po imenu Letron Đap. Đap će kasnije, tokom rata u Vijetnamu, dostići rang generala i postati meta Fjurija i Frenka Kasla. Poput Fjurija, Đap je neko ko je počinio zverstva tokom rata ne bi li se izborio za svoju zemlju. Nakon što je primio metak u grlo (potegnut iz Kaslovog snajpera), nekim čudom je preživeo rat i nastavio život u slobodnom Vijetnamu – a onda iz istog pobegao. Kako će sam reći Fjuriju te 1999. godine, ispred Memorijalnog zida posvećenog vojnicima palim u Vijetnamu, razočarao se kad je video koliko je korumpirana i autokratska njegova zemlja postala pod komunizmom, čime je došao do istog zaključka kao Hederli, a i sam Fjuri – sve što je radio, sva zverstva, sve smrti, sva ubijanja, sve je bilo uzalud. Nije ni čudo što su se onda ljuti neprijatelji od pre par decenija upravo tu rukovali – ispred spomenika gde su sve te smrti samo uklesana imena na mermeru.
Fjuri: Prođe moj rat je priča sa mnogo slojeva koja se ne plaši da otvoreno kaže ono što se inače prećuti. Glavni lik je možda zavisnik od ratovanja, neko ko će i sa svim rezervama ovog sveta da uleti u novo klanje i pucanje, ali čak i on kapira koliko to uništava čoveka. Rat je priča bez pozitivaca, takmičenje gde svi na kraju ispadnu gubitnici, i koliko god glamura da to možda vuče sa sobom na površini, nikad ne treba zaboraviti da je njegova srž kompleksna i nikada prijatna. Od svih modernih Marvelovih priča, Fjuri: Prođe moj rat je zasigurno jedna od najkvalitetnijih, iako možda ne dobija previše pažnje u medijima. Za sladokusce grubih, nekompromitujućih ratnih priča bez filtera, ovo štivo je definitivna preporuka.
decembar, 2023.
