piše i fotografiše: Milica Pantić
U Galeriji SANU od 25. marta do 08. juna 2025. godine izložena je retrospektiva umetničkih dela „modernog samouka” Ilije Bašićevića Bosilja. Autorka izložbe je unuka umetnika, direktorka Muzeja naivne i marginalne umetnosti u Beogradu, kao i predsednica Fonda Ilija & Mangelos – dr Ivana Bašićević Antić, istoričarka umetnosti. Fond nosi naziv po njenom dedi Iliji i njenom ocu koji je u svom radu poznat pod pseudonimom Mangelos. Sve ovo svedoči o tome da je u pitanju autorka koja je bila u bliskom kontaktu sa samim umetnikom, te je u mogućnosti da najneposrednije ispriča njegovu životnu priču. U okviru izložbe moći ćete da pogledate oko stotinu dela umetnika iz brojnih muzejskih i privatnih kolekcija, pri čemu su neki radovi prvi put izloženi javnosti.
Ilija Bašićević Bosilj (1895–1972) tajanstveni je umetnik neverovatne sudbine. Rođen je na tlu Austrougarske, u Šidu 1895. godine, a osnovnu školu pohađao je sa poznatim slikarom Savom Šumanovićem, za koga se smatra da je dodatno inspirisao Bosilja da se okuša u umetničkoj karijeri. Kako bi izbegao streljanje ustaške vlasti, preselio se iz Srema u Beč zajedno sa svoja dva sina – Dimitrijem (Mangelosom) i Vojinom. U Beču je radio u fabrici za proizvodnju delova aviona, a u slobodno vreme posećivao bi muzeje. Smatra se da je upravo tada imao prilike da upozna rad Gustava Klimta, koji je izuzetno uticao na obilato korišćenje zlata u umetnikovom kasnijem radu. Pošto se razboleo od tuberkuloze, odlučio je da se vrati u Srbiju. Usled bolesti nije bio u stanju da radi na zemlji, pa je za to vreme čitao mnoštvo knjiga iz privatne biblioteke. Čitao je razne knjige, a između ostalog, tu su se nalazile i knjige o umetnosti koje su pripadale njegovom sinu Dimitriju, kustosu, likovnom kritičaru, ali i umetniku.
Velika 1957. godina, godina je prekretnica u životu Ilije Bosilja. Trenutak kada je zemlja, jednom čoveku paoru kome je bila sve, nepravedno oduzeta. Uoči svoje slave Svetog Kuzmana i Damjana, Ilija prvi put uzima olovku u ruke i preko noći postaje slikar. Sa tim u vezi, tematika prvog crteža bila je upravo slava. U narednoj deceniji nastavljaju se važne godine umetnikovog života. Pored prve samostalne izložbe u Beogradu, umetnik postaje prepoznat i u inostranstvu kroz dve grupne izložbe i mnoge druge. Kako je slava rasla, sve više očiju bilo je uprto u tajanstvenog naivca.
Čuvena 1964. godina, još jedna je prekretnica u životu umetnika. Jednim člankom u novinama Politika ekspres počinje čuvena „afera Bosilj”. Zbog načina rada autentičnost autora slika postaje upitna. Iz tog razloga 18. februara naredne godine umetnik je na poziv specijalne Komisije prosvetno-kulturnog veća Gradske skupštine Zagreba zamoljen da slika ispred iste kako bi dokazao autorstvo svojih dela. Tada nastaje čuvena slika Krilata kraljica, i događaj koji u svetskoj istoriji umetnosti postaje prvenac. Nakon dokazanog autorstva, Ilija je podneo tužbu protiv tabloidnog časopisa Duga i akademskog slikara Krste Hegedušića koji su započeli i vodili „aferu Bosilj”.
Do kraja života se bavio umetnošću i izlagao u Ženevi, Rimu i mnogim drugim gradovima, a njegova životna priča inspirisala je i poznatog autora filma Žan-Marija Droa da snimi filmski zapis o umetniku. Ilija Bosilj preminuo je u svojoj rodnoj kući u Šidu 1972. godine. Iza sebe ostavio je opus od preko 2000 dela.
Ovu izložbu čini posebnom relativno neobična postavka, kao i veliki broj umetnikovih dela koja su tek sada dostupna široj javnosti. Izložba započinje stavovima članova SANU, istaknutih istoričara umetnosti – Vojislava J. Ćurića i Dejana Medakovića. Ćurić naglašava aspekt pravoslavne ikonografije, čiji uticaj se ogleda u obilatoj upotrebi zlata u radu Bosilja. „Razbuktala mašta dodavala je na stare nove slojeve značenja”, iako Ćurić akcentuje prožimanje tradicije, ne osporava novitet forme i izrade slika. Dejan Medaković, svedoči „Sve je dakle kod Bosilja, usmereno ka nebu, ka duhovnim uzletima koji ga neprestano razgone po nekim, samo njemu znanim, prostranstvima”. Istoričar umetnosti ističe ličnu notu umetničkog rada koja već skoro šest decenija nije potpuno dokučena.
Ovu izložbu izdvaja i postavka teze dugo prisutne u istoriji umetnosti o korelaciji između enformela (ukratko, umetnosti bez oblika) i rada Ilije Bosilja na osnovu koga autor stiče epitet modernog, marginalnog stvaraoca. O tome više govori autorka izložbe Ivana Bašićević Antić u uvodu – „Svojevrstan vrhunac ovaj opus dosegao je u poslednjoj fazi, u kojoj je umetnik debelim nanosima boje zlata otvorio pogled u sam proces stvaranja čiji rezultati su preprepoznatljivi oblici srodni stremljenju enformela kod nas”.
Izložba se dalje nastavlja hronologijom umetnikovog života, kao i ranim radovima nastalim od 1958. do 1963. godine, koje karakteriše upotreba svetle boje na pozadini i jasniji potez. Potom je hronološki postavljena čuvena „afera Bosilj”. Kulminacija afere zapravo je specifičan događaj koji se nikada nije desio u svetskoj istoriji umetnosti, a to je slikanje pred komisijom. Čuvene 1956. umetnik je bio pozvan da slika pred hrvatskom komisijom kako bi dokazao da njegove radove ne radi nekakav akademski slikar, već običan paor iz naroda. Na izložbi o ovome svedoče novinski članci koji su bili glavno oružje protiv umetnika pod naslovima poput „Tajanstveni naivac Ilija Bosilj” i drugi.
Sa druge strane možete pogledati mnoštvo korica knjiga koje je umetnik ukrasio svojim radom. U tom činu se može primetiti još jedan aspekt prodora enformela u Ilijinom radu. Naime, razlog zbog koga je ukrašavao korice knjiga leži u činjenici da je usled posleratnog stanja, likovni materijal bio prilično oskudan. Umetnici širom sveta imali su problem u pronalaženju slikarskog pribora, te su se snalazili na različite načine. Ovakav upliv enformela, koji se primećuje i u zreloj fazi umetnikovog rada (nakon 1963/4. godine), kada Bosilj slika na improvizovanim podlogama i koristi različite predmete iz svakodnevnog života, bio je još jedna karika optužbe lažnog autorstva radova iz prostog razloga što su ovakve radove izrađivali moderni, neoavangardni umetnici.
Nakon 1967/8. godine dolazi do faze „debelog zlata”, kada Ilija svojim radom dodatno produbljuje tezu o enformelu. Menja svoj slikarski postupak uvođenjem guste pastozne mase formirane mešanjem ulja i bronzanog praha koju potom četkicom ili rukom nanosi na površinu slike. Kao podlogu najčešće koristi komade drveta, a tragove boje i laka ostavlja da slobodno teku po površini bez prepravki, čime gotovo pušta boju da slobodno i prirodno gradi formaciju. Ovakav način rada takođe se vezuje za moderne umetnike. Ono što dodatno podupire tezu o enformel pristupu u Ilijinom radu jeste činjenica da je umetnikov sin Mangelos bio član grupe Gorgona (1959–1966), zajedno sa znamenitim umetnikom enformela Ivom Gatinom.
Pored slika, propratni materijal izložbe čine novine, katalog u izdanju SANU, kao i dokumentarni film o Iliji Bosilju u produkciji Centarfilma Beograd.
Ovom izložbom odaje se počast neverovatnom čoveku, čija je umetnost trijumfovala nad izgubljenim ličnim putem, životnim okolnostima i ljudima bez vere. Niko se nije nadao da će jedan običan čovek iz naroda, paor kome je zemlja bila sve, jednog dana postati umetnik svetskih razmera koji doprinosi prodoru novih stilova na Balkan. Ilijin svet slike izlazi iz akademskih, klasičnih okvira, čime dopušta posmatraču lično shvatanje umetnosti. Umetnik je u svom radu pronašao drugačiji svet bez okova, svet u kome mu niko neće oduzeti zemlju, pokušati da ga strelja ili mu uništiti ono što je gradio čitav život. Međutim, i tu su pokušali da ga ugroze, da ospore njegov rad pred velikim kritičarima, da ga optuže za falsifikovanje slika njegovog sina, kako bi mu oduzeli i to, ali nisu uspeli. Umetnost je trijumfovala. Trijumfovao je i Ilija Bašićević Bosilj.
maj, 2025.
