piše: Nikola Nejčev
U beskrajnom maršu tehnološkog napretka, veštačka inteligencija je prevazišla svoje mehaničke korene i postala pravi virtuoz na čitavom spektru umetničkog izražavanja. Od vizualno zadivljujućih slika do proze koja dira dušu, kreativni uticaj veštačke inteligencije prožima svaki kutak sveta umetnosti. Sada je došlo vreme da se usmeri svetlo na njene simfonijske ambicije. U ovom članku istraživaćemo izuzetno putovanje veštačke inteligencije dok se upušta u izvanredan poduhvat – komponovanje dugo vremena tajnovite i mitske Betovenove Desete simfonije. Ova monumentalna preduzimljivost pokazuje kako veštačka inteligencija preoblikuje same temelje muzike i stoji kao svedočanstvo o njenoj evoluirajućoj ulozi u umetničkoj tkanini našeg sveta.
Verovatno niko ne bi primetio da je, uz možda par ispravki, ovaj uvod napisala veštačka inteligencija! U poslednje dve i po godine dogodio se potpuni bljesak na ovom polju tehnike. Od početnog davanja ogromnog spektra informacija, AI je toliko napredovala da je, kao što ste upravo mogli da pročitate, uspela da se ubaci u ulogu ne samo rešavača kakvih matematičkih formula, nego i u rolu pisca, a u poslednje vreme i pesnika, slikara, pa i muzičara. Ova uloga AI zablistala je na primeru pop muzike. Publika željna novih albuma svojih idola, zatražila je da im ova napredna inteligencija osmisli pesmu sa novom melodijom, harmonijama i tekstom, i to sve potkrepljeno glasom svojih omiljenih pevača. Kao što je moj kolega Chat GPT naveo u svom uvodu, AI se probila i u sferu klasične muzike, premda su ovi pokušaji nastupili pre ovih viralnih.
Prvi značajan poduhvat sa kojim je bila upoznata šira javnost je bio Guglov projekat iz 2019. godine u slavu Johana Sebastijana Baha. Ideja je bila da na melodiju, koju je korisnik Gugla sam iskomponovao, AI iskomponuje ekspozicioni deo fuge u Bahovom stilu. Mnogo veći projekat je osmišljen te iste godine, a to je da se završi Deseta simfonija Ludviga van Betovena. Projekat je ostvaren u organizaciji Karajan instituta u Salcburgu, tačnije na inicijativu Matijasa Redera uz veliku pomoć Ahmeda Elgamala, profesora i dirketora departmana za Umetnost i AI labaratoriju.
Za početak, vratimo se malo u prošlost. Godine 1817. Betoven dobija narudžbinu od Londonske filharmonije da iskomponuje dve simfonije – kasnije poznate kao čuvena Deveta simfonija i nikad završena Deseta. Deveta simfonija je napravila toliki bljesak na muzičkoj sceni 19. veka, da je ta nezavršena narudžbina nekako ostala zaboravljena u istoriji muzike.
Kada pričamo o samoj Desetoj simfoniji, možda je i prejaka reč nazvati je nezavršenom, jer nam je Betoven ostavio toliko malo muzike da bismo to pre nazvali kakvim fragmentima i skicama, a ne nedovršenim stavovima. Ovo nije prvi put da neko pokušava da rekonstruiše i dovrši ovo delo, ali nikad ti radovi nisu finalizovani. Najznačajniji, ali ipak neuspeli pokušaj je načinio muzikolog Bari Kuper 1988. godine. Smatra se da je konkretno taj oskudni materijal koji je Betoven ostavio iza sebe problem koji predstavlja kamen spoticanja u silnim pokušajima kompozitorovih poštovalaca da završe njegov započeti rad.
U timu projekta koji je završio Desetu simfoniju ovog bečkog klasičara učestvovali su već pomenuti Ahmed Elgamal, kao i Volter Recov i Mark Gotam koji su organizovali AI stranu projekta. Sa druge, muzičke, strane učestvovali su pomenuti Matijas Reder i muzikolog Robert Levin koji su tehničkoj strani tima preneli sva svoja znanja o opusu i kompozicionim tehnikama Betovena.
Kako priča Elgamal, ovaj posao je bio težak iz više razloga. Prvi veliki problem je naučiti veštačku inteligenciju kako da komponuje delo koje traje više od par taktova (npr. onako kako je bio programiran za projekat Bah), a zatim je trebalo naučiti taj program da kompozicione tehnike koje je naučio iskoristi na način na koji bi i sam Betoven vodio muzički tok. Za početak, AI je morao da nauči kanonski način harmonizovanja melodije, a onda da ta znanja transponuje u betovenovsku sferu razmišljanja. Posle je to isto radio i sa učenjem kontrapunktske i orkestracione tehnike, kao i načinima razvijanja tematskog materijala i odnosa prema formi samih stavova. Zato se može reći da je, na neki način, AI doživela ubrzano i intenzivno muzičko školovanje. A da bi dobio sva ta znanja o Betovenu i osobenostima njegove muzike, muzičke stručnjake je čekao jedan veliki posao, a to je digitalizovanje celog Betovenovog opusa u program koji će AI moći da raščita i pretvori u informacije koje će kasnije koristiti u pokušaju rekonstrukcije Betovenovih muzičkih misli.
Posle tog procesa učenja, održan je dvodnevni eksperiment u prostorijama Univerziteta Oksford. Okupljene su grupe ljudi i njihov zadatak je bio da, slušajući muziku, prepoznaju gde prestaje Betoven, a gde počinje AI muzika u njegovom stilu. I niko nije uspeo da razazna granicu! To je našim naučnicima bio znak da slobodno mogu da krenu u finalni korak, a to je komponovanje simfonije. Taj proces trajao je devet meseci. Veštačka inteligencija je, iz motiva koje nam je Betoven ostavio, kao glavne gradivne elemente simfonije, a i neke elemente koje je generisala sama AI, krenula prvo da raspisuje simfoniju u klavirskom slogu, a onda je tu muziku simfonizirala.
Posle veoma napornog procesa došao je trenutak istine. U Bonu 9. oktobra 2021. godine Deseta simfonija Ludviga van Betovena (uz pomoć veštačke inteligencije) premijerno je izvedena, uz pozitivne kritike. Kritike su se prevashodno odnosile na veliki trud, zalaganje i hrabrost da se ovaj projekat ostvari, ali simfonija je, sa druge strane, bila i stilistički posmatrana od strane muzikologa.
Na pitanje da li je AI stvarno uspela da dovrši Betovenovu Desetu simfoniju nije lako odgovoriti. Načelno jeste. Četvorostavačni ciklus simfonijskog sloga, u S-duru, neodoljivo podseća na njegovu Petu simfoniju, pogotovo treći stav koji podseća na prvi stav Pete (i po osnovnom četvorotonskom motivu i po tonalitetu – c-molu). Ako bismo se prepustili muzici, verovatno nikad ne bismo rekli da ovo ostvarenje nije u potpunosti nastalo iz Betovenovog pera. Ali, ako bismo se zapitali da li bi ovakva simfonija usledila nakon njegove neprevaziđene Devete, odgovor je vrlo jasan. Ne. AI simfonija zvuči kao Betoven, ali ne bilo koji, već onaj u periodu od 1803. (premijera njegove Treće simfonije) do 1812. godine (premijera njegove Osme simfonije).
Posle Osme simfonije Betoven ulazi u svoju poznu, romantičarsku fazu! Deveta simfonija je vesnik novog vremena, tako da simfonija koja se vraća unazad sigurno ne bi proistekla iz pera ovog genijalnog kompozitora posle 1824. godine, koju mnogi muzički mislioci i smatraju godinom smrti simfonijskog žanra, jer posle takve (Devete simfonije) nema više smisla komponovati ovaj žanr. Sve je već rečeno!
Da poentiramo: AI jeste toliko napredovala da može da zađe u dubine kompozicione tehnike nekog kompozitora, i da ga onda izimitira. Ali AI nije u stanju da oseti kontekst vremena, stvori taj moment ispiracije, tu svetlost koju kompozitor oseti, taj, slobodno se može reći, transcedentalni trenutak, kada večna melodija sebe otrkiva kompozitoru i on uspeva da je materijalizuje u zvučnu lepotu koja će kasnije oplemeniti srca publike.
Januar, 2024.
