piše: Ivana Pavićević
Blaženo je neznanje. Ako uzmemo da ova premisa poseduje filozofski potencijal, sigurno je da je podložna debati. Ali ako pod rečju „neznanje” podrazumevamo reč „laž”, koliko nas će zapravo pre pristati na blažen život u laži nasuprot životu koji je istinit iako možda gorak. Sa druge strane, otkud nam uopšte ta ideja da je život u istini teži od laži. Istina je neoboriva, neporeciva, takva kakva je; dok je laž izmišljena negacija, i samim tim nestabilna i nesigurna.
Upravo ovom temom se bavi predstava Pučina Egona Savina u produkciji Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Reditelj postavlja dramski tekst Branislava Nušića na scenu, a publika često iz svoje perspektive prati komediju i smeje se sa uživanjem. Ovaj simptom je jedan od glumaca iz predstave okarakterisao kao ljudsku potrebu da se smeje kada se prepozna u datoj situaciji. Ali ako je tema predstave laž, zabrinjavajuće je koliko se smejemo.
Ovu građansku (ili, bolje reći, malograđansku) klasičnu dramu Savin odmerenim podešavanjima, suptilnim postupcima i delikatno dopisanim i štrihovanim tekstom, stavlja u društveni kontekst, u ram za situaciju u društvu. Na ovoj slici društva istina nije poželjna. Ljubav, čast i dostojanstvo nisu važni, već slava ugled i oportunizam. Neproveren trač i medijska laž prihvaćeni su obrasci ponašanja.
Scenografiju takođe potpisuje Egon Savin u kojoj gradi upravo porodični dom, kuću u čija četiri zida je dozvoljeno sve, van njih – ništa. Samo u četiri zida se govori istina, samo tu se akteri ponašaju iskreno. Laž se čuva za društveni život.
Kostimi Lane Cvijanović se, kao i pisac i reditelj, drže sofisticirane klasike, dok je usput nemoguće ne uživati u kreacijama šivenim za glavnu žensku ulogu koju tumači Sloboda Mićalović. Kako i igra neodoljivu i poželjnu ženu, kostimi dodatno potcrtavaju erotičnost njenog lika dok ih glumica izazovno smenjuje kao na glamuroznoj pozorišnoj modnoj pisti.
Čitava podela je prepuštena karakterno jakom glumačkom ansamblu, koji ujednačeno i zajedničkim snagama donose plejadu malograđana koje lično osuđuju, a sa scene zdušno brane. U predstavi igraju: Nenad Jezdić, Sloboda Mićalović, Ljubomir Bandović, Vesna Stanković, Nebojša Milovanović, Bojan Lazarov, Bojan Dimitrijević, Goran Šušljik, Cvijeta Mesić, Jovana Belović, Maja Kolundžija Zoroe, i malena Bogdana Obradović. Bogdanina uloga je zapravo najvažnija uloga u predstavi. U originalnom tekstu Branislava Nušića, Olgica, dete bračnog para koji pratimo, na kraju teksta umire. Ali kraj predstave Pučina reditelj fascinantno rešava, može se čak reći bunjuelovski, tako što je dete prisutno (vi odlučite u kom smislu), ali ga niko ne primećuje. Dakle, žrtve laži ne samo da postoje, već su i velike.
Sam naslov – pučina – predstavlja beskraj. Beskraj laži. Da bi jedna laž opstala, potrebno je iskonstruisati drugu, pa treću, pa pučinu. Samim tim – laži nema kraja. I dok lažju gubimo poreklo, identitet, veru, šta sve nećemo uraditi da sačuvamo lažni savršen život. Kolika je ta želja za uspehom, koja čini čoveka podložnim da izda sve ljudske vrline, sve ono što nas čini ljudima, zarad nekog uspeha koji je šarena laža? I iako smo svi čuli da istina procuri pre ili kasnije, pitanje i u ovoj predstavi, baš kao i u životu jeste: da li zaista istina kad-tad izađe na videlo?
april, 2022.
