piše: Marija Kovačević Kuzmanović
Ejdrijen Brodi osvaja po drugi put dragocenog Oskara, i to ponovo tumačeći ulogu Jevrejina koji je preživeo horore i grozote Drugog svetskog rata. Doduše, ovog puta portretira mađarskog Jevrejina, talentovanog Bauhaus arhitektu, koji nakon teških godina provedenih u koncentracionom logoru Buhenvald, odvojen od žene i sestričine, traga za američkim snom i slobodom (lažno) obećanom u Sjedinjenim Američkim Državama nakon pada nacističke Nemačke.
Film po poglavljima vividno opisuje život protagoniste Lazloa Tota u različitim razdobljima života, od momenta njegovog dolaska na brodu u Njujork, preko uspona i padova u Pensilvaniji, do duboke starosti i prvog arhitektonskog bijenala u Veneciji sa izložbom u njegovu čast. Ovaj 215-minutni film (iliti tri i po sata, za one koji ne bi da računaju) zaista se ističe svojom pričom i kinematografijom među filmovima koji su izašli prošle, 2024. godine, te nije ni čudo što je nominovan za Oskara u 10 različitih kategorija, osvojivši nagrade za najbolju glavnu mušku ulogu, najbolju fotografiju i najbolju originalnu muziku.
Uz skroman budžet od 9 600 000 dolara i trostrane produkcije (Ujedinjeno Kraljevstvo, Sjedinjene Američke Države i Mađarska), film je zaradio preko 50 000 000 na Box Office-u, osvojivši ujedno i Srebrnog lava na Venecijanskom filmskom festivalu.
Boje filma posebno su vizuelno privukle moju pažnju, tačnije njihov spektar i igra iz scene u scenu, jasno dočarujući radnju i emociju kako kod likova, tako i kod nas samih. Poetični dijalozi o umetnosti, srcecepajući razgovori, pa i neverbalna mimika aktera doprinose celokupnom doživljaju filma i njegove glavne linije radnje. Glavno glumačko trojstvo definitivno čine veličanstveni performansi Ejdrijena Brodija, Felisiti Džouns i Gaja Pirsa. No naravno, i sporedni likovi ne manjkaju po važnosti i verodostojnosti, ali ovo troje su srž koja pokreće momentum filma i bez njih ovaj film prosto ne bi bio na nivou na kom ga trenutno vidimo. A i kad se sve stavi u određenu perspektivu, koga bolje angažovati za ovakvu glavnu ulogu nego Brodija?!
Da li je film mogao da traje kraće? Postoje određene scene za koje smatram da su mogle eventualno da budu izbačene kako nisu bile toliko elementarne za glavni tok radnje, a donekle su i implicirane kroz ostale scene, dijalog ili kroz sam logički smisao radnje. Gotovo kao da su scenaristi, dok su pisali, mislili: ,,Ne, ne, evo sve ćemo da objasnimo i dočaramo da ne morate ni sekund više sami da razmislite ili izmaštate. Sve ćemo prikazati, da ni slučajno ne pomislite nešto drugo”. No ipak, uprkos ovoj, može se reći, većoj ekspoziciji, film doista drži pažnju i kroz svaku scenu izaziva određenu emociju.
Može se i spekulisati sam trenutak izlaska ovog filma… Kako se u jednoj ključnoj sceni i ne tako suptilnoj naraciji jedne od junakinja spominje cionizam i potreba za vraćanjem u obećanu zemlju Izraela, dok se u realnosti dešavaju grozote u pojasu Gaze za koje smo svi i čuli i videli, sa sve jačajućom strujom radikalnih cionista, teško je ne staviti prst na čelo i ne razmisliti o vremenskoj koincidenciji između dveju stvari. Da li je ovo suptilan propagadni materijal skriven pod velom jednog dramskog filma? Ili kao pripadnici jedne realnosti imamo potrebu da projektujemo aktuelna dešavanja kroz različite forme medija i umetničkog izražavanja? Ili je ovo bio samo namerni pokušaj za osiguravanje Oskara? Verujem da će svaki gledalac za sebe steći određeno mišljenje po ovom pitanju; ipak, na nama je da pokrenemo razmišljanje, a zaključak ostaje vaš.
maj, 2025.
