Intervju vodila: Jasna Žarković
Nenada nećemo pitati zašto nosi takvo umetničko ime, prvo zato što su ga to već bezbroj puta pitali, a drugo zato što, kad si car, možeš biti šta hoćeš. Pa i Kralj. Kralj Čačka. Pitaćemo ga o pločama, knjigama, slikama, školama; talentu, inspiraciji, stvaranju, (ne)pripadanjima; ljudima koje voli (i koje ne voli). Mestima koja su dovoljno udobna da im se vraća, i onim gradskim utočištima koja umeju da budu njegova. O tome kako hvata misli za stihove pesama Kralja Čačka.
Razgovor vodimo pred njihov veliki koncert u MTS dvorani, kojim promovišu dupli album Dobro jutro, ljudi, zatvaraju jedan i otvaraju novi ciklus rada benda koji (nam) spušta svetlost na put već više od dvadeset godina.
Prvi stihovi i crteži
1. Šta je, Nenade, bilo prvo: crtež ili stih? Ili tonovi? Kada si počeo da otkrivaš svoje talente?
Od ranog detinjstva, prvo kroz zvuk, muziku, tonove. Otac se pored primarnog posla bavio muzikom, pa je u kući postojala gitara od kad znam za sebe. Majka je kupovala ploče, dosta se slušala muzika. U isto vreme, kao i svako dete, hvatao sam olovku, flomastere, drvene bojice, pa sam otkrivao i taj svet. Tada o tome nisam razmišljao kao o talentu sve do odlaska na pripreme za upis na likovnu akademiju. Tada sam počeo da razvijam i taj talenat, a reč se razvijala postepeno, kroz čitanje, kasnije prvo stidljivo pisanje u srednjoj školi, a posle, tokom studiranja, u pokušajima da se izrazim kroz prve pesme.
2. Kakva su sećanja na tog dečaka koji je voleo da čita i crta?
Kao na neko čistije i bezazlenije ljudsko biće, zaneseno, skriveno u mašti od spoljašnjeg sveta, ogrnuto nekakvim idealima za koje još ne zna šta su, koje kao da se pita – tada, a i sada – šta ću ja ovde?
Beograd kao slika i kao muzika
3. Kako je Beograd izgledao kada si došao u njega? Posebno onaj umetnički, muzički Beograd koji te je, pretpostavljam, najviše zanimao.
Beograd mi se činio znatno većim kada sam došao, što je normalno, prvi put u veliki nepoznati grad iz manjeg mesta. Iz Beograda je dosta toga pokrenuto, umetnička scena daleko veća nego u manjem gradu, prostor je bio veći, pa je samim tim i više sličnomišljenika. Dostupnost muzici, literaturi… ličnosti koje čine grad. U toj fazi sam više bio fokusiran na studiranje, tako da se nisam nešto mnogo kretao. Veća dostupnost muzici mi je prijala u vidu živih svirki kao i mogućnost da tu i tu mogu da dođem do nekih muzičkih bisera i otkrijem nešto novo. Mada sam se više izgrađivao u samoći jer po prvi put nije bilo mame, tate, rodbine, komšija… jedan novi vid slobode krenuo je da se otvara. Tu je deo tajne Beograda za nas iz provincije: sloboda kao put ka oslobođenju ili potpuna suprotnost tome. I dalje, na neki način otkrivam Beograd.
4. Da li je taj Beograd danas umoran ili odoleva?
Po mom osećaju i percepciji, Beograd je, blago rečeno, razvaljen, a odoleva u mikrosvetovima, zahvaljujući ljudima koji su ostali u njemu a koji svoje najbolje iz sebe prirodno pokušavaju da dele ne rušeći ga, već suprotno. Jeste da se sve to dešava u mikrosvetovima, nekakvim balonima, pa se tu i dokazuje ideja grada, da je grad na prvom mestu unutrašnja stvar. Odatle i umor od napora da se sačuva, uprkos toksičnosti varvarizama kojim svedočimo iz prve ruke. Umesto da postoji i živi u kulturi uz svu prirodnu dinamiku života, postao je ring u kome ne važe nikakva pravila. Dokle god ima oaza, biće i nade.
5. Šta si prvo napisao u ovom gradu? Kada si odlučio da će to biti pesma, pa bend, pa prvi koncert, pa – muzička karijera? I da li je brat Marko od početka deo tog projekta?
Prve pesme su bile pokušaji, manje ili više uspešni i bezuspešni. Neke od tih ranih pesama sam kasnije prepravljao, neke su ostale takve kakve jesu, pa su se našle na novom albumu, neke me pak čekaju da ih oživim. Ako uspem, objavljujem. U mom slučaju sve je išlo spontano, bez nekakvog nameštenog plana, zahvaljujući podršci nekolicine ljudi, a i publici koja je odreagovala na to što sam radio i radim.
Brat Marko je skoro od početka sa mnom, s tim što se u početku uključivao na moj poziv da snimi određenu deonicu ili instrumente na prvim demo snimcima, prvim singlovima. Kroz vreme je postajao sve prisutniji, da bi na ovom albumu uzeo ulogu aranžera i producenta. Bez njegovog akademskog muzičkog obrazovanja i fantastičnog instrumentalnog umeća pesme jednostavno ne bi zvučale tako kako zvuče.
6. Ko vam je pomogao – a ko ili šta odmoglo – u prvim godinama stvaranja benda?
Bilo je raznih iskustava, pomagali su razni ljudi, odmagala je i odmaže, toksična sistemsko-društvena atmosfera Tanatosa koja ume i da iskoči odnekud ili iz nekog kad se najmanje nadaš.
7. Šta je danas tvoj Beograd?
Imam ambivalentna osećanja prema Beogradu. Sa jedne strane, poput kakvog ideala, u njemu vidim veliki kulturni potencijal, što on i jeste, dok sa druge strane, kao što rekoh, deluje mi kao ring bez pravila, prostor u kome treba preživeti. Ovaj prvi opis je tačan odgovor na pitanje, a drugi opis je realniji.
Avatar pesnika
8. Iako je Kralj Čačka bend, tebe doživljavaju kao kantautora – tekstove koje izvodite pišeš sam, a koliko u komponovanju učestvuju ostali članovi benda?
To i jeste kantautorska priča, jer i muziku i tekstove pišem sam. Razlika između benda i kantautorstva je upravo u tome što se u bendu autorstvo deli, dok je u kantautorstvu to sve u jednom. Rano sam to shvatio i krenuo na to putovanje.
Prvi koji čuje pesmu je brat Marko Marić i on daje izuzetan doprinos aranžmanu, a na ovom albumu je i u ulozi producenta. Pred muzičare pesma dolazi skoro gotova, ali i oni znaju da doprinesu nekom dobrom idejom oko nekih detalja, kao i svojom energijom i svirkom. Da sumiram odgovor, sam komponujem.
9. Dve zbirke pesama, Na margini i Zemlja nije moj dom: da li bi poezija postojala u tvom životu i bez muzike?
Za mene su to skoro pa sinonimi, zbog same prirode kantautorskog rada, dva u jedan, tako da bih verovatno, da ne uključujem muziku, u samoj poeziji bio muzikalniji na papiru. U tome i jeste čar poezije – da je nema bez muzike. Te dve zbirke pesama su možda dobar primer toga, zato što postoje pesme koje nisu htele u muziku jer im je potrebna tišina, a iz tišine opet kreće muzika, i tako u krug.
10. Moj avatar je vaš prvi singl (2014), koji se na koncertu i dalje peva horski, kao jedna od himni fanova Kralja Čačka. Šta za umetnika znači taj fidbek? Možda Zemlja ipak jeste tvoj dom?
Znači da u pesmi ima nešto što se ne tiče samo mene i da ljudi to prepoznaju. U tome je lepota tog medijuma, pesma kao pokušaj komunikacije višeg reda. Za Zemlju nisam siguran (smeh).
Slikarstvo, pozorište, film
11. Koliko se muzika i slikarstvo prožimaju u tvom stvaranju?
Ne znam koliko, ali svakako su mi ta iskustva sa slikarstvom pomogla u pisanju pesama, kao što mi iskustva sa muzikom pomažu kad se latim olovke, četke ili pera. Tu mislim da je u srži stvari poezis ili poezija kao kakva vrhunska vrednost u jednom delu. Nema dobrog dela iz sveta slikarstva, muzike, literature, ili bar ja takva dela volim, koja u sebi nemaju poezis ili kakvu višu poetiku, pa makar govorila o nekim najobičnijim stvarima. S druge strane, nema dobre knjige ili slike koje u sebi nemaju muziku. Svi ti medijumi se prožimaju međusobno, uvek na poseban način, pogotovo u velikim delima.
12. Na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu si 2006. diplomirao slikarstvo, a u leto 2019. Beograđani su mogli da vide tvoje crteže na izložbi Zemlja nije moj dom. Da li je u godinama koje je pojela muzika ostalo malo vremena za slikarstvo ili si jednostavno rasporedio sebe onako kako je nalagala inspiracija? Ili su posredi neki drugi razlozi…
U poslednje dve godine, nisam toliko aktivan na tom polju, prosto zbog rada na albumu, dan je suviše kratak. Verovatno ću se u nekom momentu vratiti slikarstvu, kada osetim potrebu, možda i napravim neku izložbu. Davao sam, u međuvremenu, neke svoje radove za pojedine grupne izložbe koje je pravila grupa Vanzemljaci, koju ovom prilikom pozdravljam, tako da sam trenutno, na neki stidljiviji način i u tom polju prisutan.
13. Radio si muziku za pozorišnu predstavu Mihael Kolhas (JDP), za filmove Poslednji povratak Kaktus Bate i Realna priča, kao i za seriju Mama i tata se igraju rata, a sa Radio Teatrom iz Zagreba stvorio radio-dramu Soundtrack za film koji nije snimljen, kao i songove za predstavu Halo, Halo, ovdje Radio Zagreb. Koliko se iskustvo rada sa drugim autorima i u drugim umetničkim formatima razlikuje od onog koji kontrolišeš sam, u svom bendu, dok komponuješ svoje pesme?
Da, za predstavu Mihael Kolhas muziku sam radio sam. U Poslednjem Povratku Kaktus Bate, filmu Realna priča, kao i seriji Mama i tata se igraju rata, delim autorstvo sa bratom Markom Marićem. To smo zajedno radili i na tom polju smo dobar tandem, nadopunjujemo se kreativno. Za Soundtrack za film koji nije snimljen, tu nas je više, neke pesme smo pisali Nina Bajsić i ja, jedna je pesma celovito njena u predstavi, jedna moja, za ostatak muzike autorstvo dele Marko Marić i Dino Brazzoduro, tako da je ceo Soundtrack jedna sinergija autorstva u službi priče, što je i bila poenta. U Halo, Halo, ovdje Radio Zagreb, takođe, Dino Brazzoduro i Marko Marić su doprineli u muzičkom smislu, a ja sam otpevao dve pesme Božene Begović koje su se našle u predstavi.
Zna da bude inspirativno kada je više ljudi u službi nekog dela. U ovom slučaju, to je primenjena muzika za koju nastojim da nadiđe okvire same uloge u određenom delu, što se ne da namestiti. To je težnja, i ne znači da uvek uspeva. Saradnje sa drugim autorima su inspirativne kad postoji nekakva viša ideja vodilja, kada to nije nešto eto, tek tako, reda radi.
Nove pesme, novi snovi
14. Kako izgledaju pripreme za koncert u MTS dvorani, koji će rezimirati dosadašnje i najaviti novo poglavlje vaše i tvoje umetnosti?
Probe sa muzičarima, tehničke stvari, ne znam koliko bi bilo interesantno da o tome razvežem jezik, neka to ostane tajna.
15. Da li je uopšte pristojno pitati umetnika koji se izražava na toliko načina šta mu je novo na umu i u planu?
U redu je pitanje, samo mi je teško dati odgovor jer novo na umu i planu neće lako u realnost. Uvek je tu iznenađenje trenutka, kao kakvo putovanje, nikad ne znaš šta će biti u sledećem koraku.
Preporuka
16. Poslednje pitanje, koje postavljamo svim sagovornicima i sagovornicama – možeš li čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Trenutno čitam Svi su u pravu Paola Sorentina, za gledanje preporučujem serije 1883 i 1923, koje se nadovezuju na čuvenu Yellowstone, a šta slušam? Grabim da slušam tišinu, ali mogu da preporučim poslednji album Lusinde Vilijams, World’s Gone Wrong, kao i pesme grupe Još gori.
maj, 2026.
