piše: Pavle R. Srdić
Pokušaj izbornog marifetluka, koji je na kraju ispao tragikomičan, doveo je do toga da je jedan deo Vranjanaca, pretežno seoske populacije, na lokalnim izborima glasao za jednu političku opciju, a na parlamentarnim – misleći da se ta opcija nalazi pod istim brojem kao opcija na listiću za lokalne izbore – za manjinsku stranku Mađara, koji nikada nisu živeli na tim prostorima, što je dovelo do iznenađujućeg rezultata. No, ako već nema Mađara među Vranjancima, za jednu Egipćanku sigurno znamo.
Ta Egipćanka je ranije živela širom sveta. Sticajem okolnosti, stigla je i u Vranje, gde je postala Vranjanka. Da se razumemo – ne radi se o stvarnoj ženi – već o pesmi sa ženskim imenom. Numera Misirlou prvi put je u moje uši ušla sredinom devedesetih godina, kada je u bioskope stigao kultni film Kventina Tarantina, Petparačke priče, a za koji je ova pesma bila deo muzike za film. Verzija koja je uvrštena u OST jeste najpoznatija u svetu popularne muzike, a to je surf rok instrumental velikana ovog žanra, Dika Dejla i njegove prateće grupe The Del-Tones. Njegov singl Miserlou (sic!)/Eight ‘Till Midnight izdat je aprila 1962. godine, a kao autori pesme potpisani su Nikolas Rubanis, Fred Vajz, Haim Tauber i Milton Lids. Može biti da ćete čuti ova imena još koji put u ovom tekstu. Takođe, bila je i deo Dejlovog prvog studijskog albuma Surfer’s Choice iz novembra 1962. godine. Zanimljivo je navesti da je bila i deo njegovog šestog studijskog albuma, Tribal Thunder, iz 1993. godine, ali kao skrivena numera (hidden track), obrađena u akustičnom, tradicionalnom maniru.
Pa, kako je Dejl došao na ideju da baš ovu pesmu snimi, a za koju će se ispostaviti da će ga ovenčati slavom gitarskog virtuoza? Dik Dejl je, kao i mnogi Amerikanci, iz mešovitog braka. Majka mu je poljsko-beloruskog porekla, dok je njegov otac poreklom Libanac. Libanski deo porodice je bio muzikalan, pa Dik kao dečak uz pomoć tetke savlađuje klavir, a pored strica uči da svira tarabuku (mali udarački instrument, karakterističan za arapske zemlje; i dan-danas ga možete čuti u svirci među domaćom romskom populacijom). Međutim, nesumnjivo je da je ovu kompoziciju Dejl čuo od svog strica, koji je znao da svira i ud (oud – bliskoistočni instrument, sličan lauti). Upravo na tom instrumentu, prema Dejlovom svedočenju, čuo je prvi put izvođenje ove kompozicije, a još se i seća da je stric to izvodio na jednoj žici.
Nadam se da vas ne čudi što će nas priča dalje odvesti ka Mediteranu i Bliskom istoku. Kao i oko mnogih stvari, tri mediteranska naroda se spore oko toga ko je spevao pesmu o Egipćanki, jer Misirlou zapravo i znači – Misir, arapski naziv za Egipat, ali koji je poznat i u našim jeziku, došavši iz turskog, i nastavak –lou, koji označava nastavak za ženski rod u grčkom jeziku. Upravo, grčki izvođači rebetiko muzike, karakteristične za urbane grčke sredine u Maloj Aziji, jesu ti koji su krenuli sa popularizacijom ove pesme. Iako su Egipćani tvrdili da je autor pesme njihov muzičar Sajed Darviš – ispostaviće se netačnim – prvi koji je pesmu komercijalno objavio bio je grčki muzičar Teodotos Dimitrijadis 1927. godine.
Dimitrijadis je, kao i većina Grka, nakon Grčko-turskog rata i Lozanskog sporazuma iz 1923. godine, napustio Tursku i odselio se u Sjedinjene Američke Države. U svojoj novoj domovini, Dimitrijadis je nastavio da se bavi muzikom, a ovu numeru je često izvodio na iseljeničkim zabavama. Iako Grci Egipat zovu Aigyptia – otud i naš naziv – pesmu je nazvao Misirlou, gradeći ovu reč na način na koji smo već opisali. Među izvođačima rebetika je bila uobičajena jedna praksa – i ne samo među njima – a to je da su imali manir da autorstvo nad tradicionalnim pesmama pripišu sebi, koristeći relativnu nezainteresovanost ljudi za tu činjenicu, pritom, stičući pravo na ekonomsku eksploataciju tih kompozicija. To je učinio i Dimitrijadis. Pored rebetika, poznato je izvođenje ove pesme i od strane takozvanih klezmer muzičara, koji izvode ovu muziku, karakterističnu za Aškenazi Jevreje, kao i od strane jermenskih, turskih i arapskih muzičara.
Međutim, pesma je postala poprilično popularna i interesantna muzičarima iz drugih žanrova. Pomenuti Nikolas Rubanis je, 1941. godine, aranžirao ovu pesmu u džez maniru, i dan-danas se navodi na većini snimaka, snimljenih nakon njegove verzije, kao autor pesme. Dakle, učinio je to i Rubanis. Na muziku ove pesme su pomenuta gospoda Tauber, Vajz i Lids sačinila i tekst na engleskom jeziku. Sa pesmom uspevaju, iste godine, i trombonista Hari Džejms i pevač i glumac Simor Rehtcajt, a 1947. godine postaje veliki hit u izvođenju pijaniste Jana Avgusta. Dakle, postojala je znatna predistorija njenog izvođenja i objavljivanja, ali je svaka od ovih verzija nekako ostala u okvirima publike koja ju je slušala – bila ona arapska, jevrejska ili grčka, džez ili narodne muzike.
No, šezdesete godine su bliže momentu kada je Egipćanka postala Vranjanka. Naime, ova pesma je obrađena i u našem melosu. I to ne samo da je obrađena, već je postala jedna od pesama koja je simbol vranjanskog karasevdaha. Kompletni autor pesme Lela Vranjanka sa singla Lela Vranjanka/Biće mnogo cveća jeste srpski pevač i kompozitor Dragan Toković, a pesma je postala potpis velikana vranjanske muzike, Staniše Stošića. Legenda kaže da se Dragan Toković, nakon boravka u Egiptu, obreo u Vranju, gde je susreo neobično lepu devojku, koja mu se svidela, a koja mu se predstavila samo kao – Lela. Kako je u Egiptu čuo ovu melodiju, odlučio je da za istu napiše tekst na srpskom, i da je Staniši Stošiću da je otpeva. Naravno, potpisao se kao kompletan autor kompozicije – dakle, učinio je to i Toković.
Ovu pesmu prati i igra. Međutim, za razliku od pesme, čiji je stvarni autor nepoznat i ukorenjena je u tradiciji nekolicine bliskoistočnih i mediteranskih naroda, igra uz ovu pesmu jeste saradnja unutar grčke kulture. Naime, za jednu priliku, bilo je neophodno osmisliti jednu grčku koreografiju. Koreografkinja Mersin Nesotas je predložila da to bude sirtos haniotikos, međutim, ta igra sa ostrva Krit se igra bez muzike. Ali, tu je bio i student muzike, Pet Mandros Kazalas, koji je predložio da se igra uz Misirlou, uz korekciju tempa, jer je ova pesma inicijalno sporija. Takođe, postoji i koreografija arapskog trbušnog plesa uz ovu pesmu.
Nismo još završili. Godina je 2005. Glavni lik u ovom delu priče je will.i.am, američki muzičar i frontmen američke hip-hop grupe The Black Eyed Peas. Pod ruku mu je dospeo kompilacijski CD sa Dejlovom verzijom ove pesme. Iako nije bio rad da taj CD kupi, kada je video da se ova numera nalazi na njemu, ipak se odlučio za njega. Numera ga je obuzela, i na sledećem svom letu za Japan, seo je i obradio pesmu. Od iste je nastao poznati hit ove grupe, Pump It. Ove pesme i njene popularnosti se zaista i sećam.
Kroz razne obrade sagledaćemo i diskografske podatke. Naime, iako niti jedna od navedenih verzija ove pesme, osim poslednje pomenute, nije dostigla visoke tiraže – pa ni ona najpoznatija, Dejlova – to je uspeo album Music from the Motion Picture Pulp Fiction, koji je, kao što smo naveli, muzika za film Petparačke priče i sadrži ovu pesmu. Ovaj album je prodat u preko 3 500 000 primeraka u SAD – trostruki platinumski tiraž; 900 000 primeraka u Ujedinjenom Kraljevstu – trostruki platinumski tiraž, a u Kanadi i Francuskoj u po 300 000 primeraka – trostruki platinumski tiraž i platinumski tiraž. Sa druge strane, obrada kroz singl Pump It, beleži 4 000 000 prodatih primeraka u SAD – četvorostruki platinumski tiraž i 600 000 prodatih primeraka u Ujedinjenom Kraljevstvu – platinumski tiraž. Ali, moram navesti da je sam Dejl, u jednoj izjavi, naveo da je album prodat u 88 000 primeraka iz ruke – bez velikog angažovanja njegovog izdavača, uglavnom na preporuku ljubitelja surfa i surferske muzike – što je, priznaćemo, veliki uspeh, imajući u vidu da govorimo o vremenu kada nije bilo društvenih mreža i audio-video platformi za plasman autorskog sadržaja.
Što se tiče plasmana na top-listama, ista priča. Album iz filma Petparačke priče je dosegao broj 1 u Švedskoj, broj 4 u Australiji i broj 5 u Ujedinjenom Kraljevstvu, a u SAD je bio peti najbolji soundtrack album za 1995. godinu. Singl Pump It je dosegao broj 1 u Belgiji, broj 2 na Billboard European Hot 100 Singles listi, a broj 3 u Ujedinjenom Kraljevstvu i Kanadi. Zanimljivo je da je verzija Jana Avgusta, 1947. godine, zauzela visoko 7. mesto na tadašnjoj Billboard Jockey listi. Poznate obrade ove pesme napravili su i uvrstili u svoj repertoar The Beach Boys, The Surfaris, The Trashmen, 2Cellos.
Kada je reč o modernim platformama, najpopularniji video sa verzijom Dika Dejla na Jutjubu beleži preko 12 000 000 pregleda, dok na Spotifaju beleži preko 98 000 000 preslušavanja, a što se tiče pesme Pump It, Jutjub beleži preko 930 000 000 pregleda, a Spotifaj čak 889 000 000 preslušavanja. Organizacioni komitet LOI u Atini, održanih 2004. godine, okarakterisao je ovu pesmu kao jednu od najpoznatijih grčkih pesama, pa ju je, na zatvaranju Igara, izvela velika zvezda grčke muzike, Ana Visi, poznata i po tome što su njene pesme bile predmet obilatog plagiranja od strane pevača naše novokomponovane narodne muzike.
Nema šta, mi i dalje tvrdimo da je pesma iz Vranja – jer u Vranje nema laganje!
oktobar, 2025.
