piše: MoonQueen
„Uz trombone, bubnjeve i sve ono što privlači gomilu/više puta je obećan, kao jedinstvena čast/novi, zadivljujući, veličanstveni spektakl/akrobatski trikovi na konopcu/podignutom dvadeset stopa u visinu…”. Ovo su stihovi s početka poeme Pad Amadea Bezoa, pariskog advokata koji je, opčinjen jednom slikom i pričom o njenom nastanku, odlučio da se oproba u pisanju poezije. Tu sliku mi smo ovog oktobra odabrali za našu rubriku, jer oktobar je mesec u kojem se širom sveta proslavlja magija, a ima li lepše magije u svetu normalaca od spektakla zvanog – cirkus?
Gistav Dore, autor slike o kojoj će biti reči, u istoriji umetnosti ostao je upamćen po svojim serijama grafika, ilustracijama čudesnih bića fantastične književnosti, starih epova i mitova. Ponekad, ovaj vešt grafičar dobijao je inspiraciju i iz stvarnog života, pariske svakodnevice, koja je krajem 19. veka savremenicima pružala osećaj da se nalaze u bajci. U svetu spektakla, zabave i teško osvojenog prava na slobodno vreme, jedna od najimpresivnijih pojava u svakom gradu bila je cirkuska šatra i njeni čarobnjaci koji su krotili opasne životinje, videli budućnost i hodali po žici. Ipak, ovaj svetlucavi svet zabave imao je i svoje mračno naličje, a jednu njegovu zakulisnu epizodu Gistav Dore je prikazao na svojoj slici iz 1874. godine, nazvanoj Akrobate ili Ranjeno dete.
Akteri drame, tragičnog događaja koji se zaista odigrao neposredno pre nastanka slike, jesu članovi porodice cirkuzanata: otac, odeven i našminkan kao pajac, majka, gatara, plesačica, kraljica šatre, i njihov desetogodišnji sin, mali akrobata. Već na prvi pogled posmatraču je jasno šta se nekoliko trenutaka ranije dogodilo – dete koje je hodalo po žici izgubilo je ravnotežu, palo i udarilo glavu, krv iz rane natapa kostim i zavoj, majka ga privija na grudi i oba roditelja, skrhana bolom, tuguju sluteći nesrećan kraj. Zajedno sa njima, za malim aktobatom žale i dva psa, takođe kostimirina, s obzirom na to da i oni učestvuju u nekoj od cirkuskih tački. Sova prikazana kraj levog ramena majke, iako je u evropskim mitovima često predstavljala znak mudrosti, u ovom slučaju glasnik je loših vesti. U narodnim verovanjima francuskog podneblja sova je smatrana vesnikom nedaća, videti je po danu bio je loš znak, a čuti njen huk smatralo se najavom smrti nekog od članova porodice. Sveopštu atmosferu lošeg znamenja naglašavaju i karte na podu – onima koji su umeli da iščitaju njihov tajni jezik bilo je jasno da se dečaku loše piše, istaknuta karta kec pik tumačena je kao još jedan nepovoljan znak.
Gistav Dore poslužio se vizuelnim jezikom starih majstora, ne bi li izrazio tugu i dramatičnost prikazanog događaja. Poput velikih imena umetnosti renesanse, Dore je svoje platno podelio zamišljenim dijagonalama, stavljajući u fokus majku sa detetom, čija haljina i ispruženo telo prate ovu imaginarnu liniju, dok se u pozadini, mraku i drugom planu slike nalaze otac i ostali članovi cirkusa. Platno je podeljeno na dva dela i svetlošću, koja kao da izvire iz dečakovog tela (svetlost koja dopire iz neprepoznatljivih izvora unutar vizuelnog polja jedna je od glavnih odlika baroknog slikarstva), ali i bojom. Dok je otac pajac obučen u celosti u kostim crvene boje, majka je odevena u plavu haljinu – boju kojom se u tradicionalnom evropskom slikarstvu uvek prikazivala samo Bogorodica. Suze na majčinom licu, položaj tela u kojem drži umirućeg dečaka, aluzija su na često prikazivanu scenu Bogorodice sa mrtvim Hristom, poznatiju kao Pieta. Epska priča o gubitku deteta, utkana u kolektivnu svest svih hrišćana sveta, na taj način preneta je na lični plan jedne anonimne, siromašne i verovatno romske porodice, čime Dore šalje poruku da je tragedija univerzalno ljudsko iskustvo koje nadilazi klasu i poreklo, baš kao i tuga.
No, iako se poslužio oprobanim trikovima istorijskog slikarstva ne bi li naglasio veličinu ljudske patnje i njenu univerzalnost, Dore je u isto vreme bio i čovek svog vremena, ranog modernog doba koje je u likovni jezik i svakodnevni život unelo nekoliko značajnih novina. Jedna od inovacija, uglavnom vezivanih za slikarstvo druge polovine 19. veka, jeste predstava krvi na slikama – smrt prikazana realno, kao telesna, prljava, ružna, neestetična, stigla je na platna velikih umetnika posredstvom medija fotografije, posebno one dokumentarne, koja je tragedije beležila surovo iskreno i bez ulepšavanja. Druga novina jesu suze na očevom licu, jasno predstavljena tuga usled gubitka deteta, koja više nije vezana isključivo za majku (ili još češće, isključivo za Bogorodicu). Osećajnost, nežnost, žalost i ljubav očeva prema deci i porodici tek u ovom stoleću dobijaju svoje prepoznavanje, vrednovanje i poštovanje, a nakon toga i mesto na slikarskim platnima.
Zanimljivo je ipak da pouka koju je Gistav Dore želeo da prenese Akrobatama nije u potpunosti prihvaćena od njegove publike. Naime, ostalo je zapisano da je sam Dore ovom slikom nameravao da prikaže „dva surova bića koja su zarad novca ubila svoje dete, a ubivši ga otkrila da imaju srce”. Umetnik je očigledno na umu imao neku vrstu socijalne kritike (možda čak i rasne), ljudi koji su primoravali svoju decu na rad, pogotovu rad u opasnim uslovima, kakvo je bilo hodanje po žici. Ipak, u pesmi koju je advokat Bezo spevao opčinjen ovom slikom ne pominje se ništa slično. Dvoje cirkuzanata na strani su svog deteta koje im se poverava da je preumorno za narednu tačku. Majka moli publiku za pauzu, a publika je ta koja reaguje surovo, tražeći da im se umesto pauze vrati novac. Braneći ponos i čast svoje porodice, mali akrobata ipak stupa na scenu i uskoro plaća danak – gubi ravnotežu, pada na glavu i na mestu ostaje mrtav. Pesma se završava simboličnim stihom: „Bože, smiluj se malim boemima!”.
oktobar, 2025.
