Antikolonijalni muzej

piše: MoonQueen

U oktobru vas vodimo u Muzej afričke umetnosti, na izložbu Antikolonijalni muzej čija je autorka dr Ana Sladojević, nezavisna kustoskinja i teoretičarka umetnosti i medija. Kao što ime izložbe govori, centralna tema koja se ove jeseni problematizuje jeste pitanje (anti)kolonijalnog konteksta i koncepta muzeja, ovog ali i mnogih drugih svetskih zbirki afričke umetnosti, zatim prostora i načina na koje se ona izlaže i prikazuje, kao i umetničkih dela nastalih kao vrsta recepcije, usvajanja elemenata ili omaža umetnosti potekle sa afričkog kontinenta. Izložba nije koncipirana u tradicionalnom smislu, pa se ovog puta nećete previše umoriti šetajući među policama i posmatrajući mnoštvo predmeta (za to uvek imate na raspolaganju stalnu postavku muzeja), već je njen cilj, ukoliko se ne varam, podsticanje publike na promišljanje ideje antikolonijalizma, postavljanje novih, ili barem nezgodnih, pitanja i umesto pružanja jednostavnih odgovora – potrage za njima. Verujem da će svaki posetilac izložbe, u zavisnosti od svojih afiniteta i sfera interesovanja, imati mnoštvo misli i utisaka nakon posete izložbi, pa vam zato ovog puta neću detaljno popisivati njenu postavku. Umesto toga navešću vam pitanja i zapažanja koja su meni ispunila taj i nekoliko narednih dana nakon posete.

1. Jedan segment izložbe podseća srpsku publiku na problematiku termina rasa i rasizam koji postoji u našoj sredini. Uvreženo mišljenje koje možete čuti na ovim prostorima jeste da „se nas to ne tiče” jer kao država koja nije imala kolonijalnu istoriju (ili barem ne u onoj verziji kako kolonijalizam zamišljamo kada govorimo o Zapadu) većina ljudi sklona je verovanju da je rasizam nama potpuno stran. I da, prisustvovala sam i sama mnogim situacijama u kojima su ljude očigledno tamnije boje kože častili pićem u kafani tek tako, jer svi smo mi braća (i pritom ih učili srpskim psovkama), ali zatvaranje očiju pred problemom koji je, nažalost, globalan, stvara plodno tle za buduće/potencijalne lokalne probleme. Autorka izložbe pokazuje da je to plodno tle pre svega oličeno odsustvom preciznije terminologije kada su u pitanju ideje rase i rasizma u srpskom jeziku i neophodnosti otvorenog razgovora o ovim temama. Kao što rekoh, o poziciji rasizma kroz sferu jezika jedne zemlje nisam ranije mnogo razmišljala, ali posle ove izložbe jesam i smatram da je to dobro (za mene, a biće i za vas).

• Ono što me je potom šokiralo, a vezano je za tačku 1. jeste pozicija privilegovane „bele rase” u koju se postavljamo čim gorepomenuta pitanja postavimo sebi ili drugima. Jer i najrazumniji, najdobrodušniji i najljubazniji čovek automatski preuzima hijerarhijski uzvišen položaj kada postavi pitanja poput – kako je pravilno reći/nazvati/odrediti osobu koja mi nije slična? Laički rečeno (opet, ako sam dobro razumela autorku), mi sebi dajemo pravo da merimo i sečemo (makar samo i jezik) pravedno ili barem pravednije, pretpostavljajući da je to naša odgovornost, samim tim i privilegija.

• Kada kažemo „afrička umetnost”, ma koliko predznanja imali iz istorije umetnosti ili ne, svi ćemo u mislima imati sličnu mentalnu sliku. Nećemo zamisliti portret žene u svilenoj haljini, makar na silu odenuli sve stanovnice celog kontinenta u takve haljine i fotografisali ih godinama u njima. Zamislićemo ratničku ili ceremonijlanu masku, možda koplje ili oslikani bubanj, nakit od materijala koje nazivamo primitivnim i možda nešto sa motivom kože leoparda, žirafe ili zebre. Pa ipak, koliko je besmisleno pojednostaviti čitavu umetničku produkciju celog jednog kontinenta od vremena praistorije do današnjih dana njenim svođenjem na prostu geografsku odrednicu – afrička umetnost? Ovo gotovo nasilno sakaćenje termina kojima bismo preciznije smestili pojedine predmete u određeni kontekst, prostor i vreme svakako govori o našem odnosu prema toj vrsti umetnosti (i ponovo, to nije problem naše zemlje i našeg jezika, već čitavog sveta).

• Šta mislite, kada je u Luvru otvorena postavka umetničkih dela Afrike, Azije, Okeanije i dveju Amerika? (Izuzećemo činjenicu da su dela egipatske umetnosti, koja takoreći čine osnov zbirke ovog muzeja, takođe potekla sa teritorije Afrike.) Neću vam reći godinu, posetite izložbu, pa se iznenadite kao ja!

• Jedan od predmeta koji mi je privukao najviše pažnje je poštanska marka države Gane koja se neko (duže) vreme uopšte nije zvala Gana već – Gold Coast. Ovo je ime koje su pomenutoj oblasti u zapadnoj Africi nadenuli kolonizatori, a koje je očigledno bilo poprilično mrsko tamošnjem stanovništvu, o čemu svedoči upravo ova marka. Nakon sticanja nezavisnosti država je promenila ime u Gana, ali umesto da samo zameni imena na poštanskim markama, staro ime je ostalo na mestu na kojem se nalazilo pre, ali je sada precrtano crvenom bojom i ispod njega je, takođe crvenom, dopisano novo: Ghana. To me je podsetilo na moj prvi pasoš sa kojim sam kao dete putovala na more – na ulasku u Grčku, pre nego što bi nam lupili pečat svoje zemlje, grčki policajci su prvo tražili pečat koji potvrđuje da smo napustili Makedoniju i preko njega utisnuli „za nas ova država ne postoji” (slobodan prevod, verovatno je to bilo napisano malo zvaničinije, ali poenta je ova). U oba slučaja, čini mi se, potreba da se ospori ime neke teritorije sa kojim se nikako ne slažete toliko je jaka da nije dovoljno izbrisati ga ili samo zameniti, već je potrebno javno ga precrtati, da svi vide, crvenom bojom.

• Da li znate šta je linija Moris? Ako ste zaljubljenik u istoriju, verovatno i znate, ali ja nisam znala sve dok nisam pročitala nešto više o njoj na ovoj izložbi, što je samo još jedan dokaz koliko o Africi i njenoj istoriji generalno malo znam(o). Linija Moris je „tehnički složen i smrtonosan sistem odbrane od izvangraničnih napada” koji je 1957. pušten u dejstvo na granicama Tunis – Alžir i Alžir – Maroko. Nešto kao linija smrti i lajtmotiv Alžirskog rata za nezavisnost. Dodatna zanimljivost je ta da retke sačuvane snimke dešavanja sa ove linije smrti čine snimci koje su napravili snimatelj Stevan Labudović i novinar Zdravko Pečar, dakle dva Jugoslovena, hroničara ovog rata.

Ovo su bili samo neki od mojih, nasumično odabranih i poređanih utisaka, koje sam ponela sa izložbe Antikolonijalni muzej. Na njoj ćete videti još mnogo predmeta, knjiga i fotografija koje govore o problemu kolonijalizma i antikolonijalizmu u muzejima, njihovim postavkama, prikazivanjima i tumačenjima dela poteklih sa prostora afričkog kontinenta. Tu su i tri savremena dela inspirisana upravo ovakvim temama, a muzej je pripremio i bogat prateći program u periodu trajanja izložbe o kojem možete da se informišete na njihovom sajtu. Ukoliko posetite izložbu i narednog jutra se probudite sa pitanjima na koja ne možete brzo i jednostavno da odgovorite – biće nam drago da smo vas podstakli na ovu vrstu preispitivanja. A svoje utiske uvek možete i da podelite sa nama.

oktobar, 2022.