piše: Dorijan Dobrić
Ako prihvatimo definiciju da je razbijanje četvrtog zida postupak osvešćivanja učesnika u radnji činjenicom da se nalaze u datom delu i da bivaju posmatrani, obavezujemo se na određen skup implikacija koje zahtevaju svoje objašnjenje. Ubrzo potom, biće pokazano da ovaj postupak dolazi u više formi i ispitivanje njegovih mogućnosti može da ima vrlo značajan doprinos određenim umetnostima, najpre filmu i pozorištu.
Ovaj postupak ima dugu istoriju: u delu Vilijema Šekspira San letnje noći – jedan od karaktera savetuje publiku da se prave da je sve to samo bio san ukoliko im se ne dopada to što su videli – a Bertolt Breht se služio postupkom poznatim pod nemačkim nazivom Verfremdungseffekt i predstavlja distanciranje glumca od samog karaktera u cilju da podseti publiku na fiktivnu prirodu pozorišta. Glumac naizmenično postaje aktivni učesnik u radnji i njen narator. Kada dođe do „iskoračenja“ preko četvrtog zida, glumac može da objašnjava radnju ili tumači postupke u datom delu, a isto tako može i da peva i komunicira sa publikom, da zasmejava, skreće pažnju na stvari koje su van konteksta itd.
Za trenutak ćemo ostaviti po strani deskriptivno-istorijski aspekt ovog fenomena i pokušati da rasvetlimo kakve forme razbijanja četvrtog zida postoje i pokušati da utvrdimo konceptualne granice datog fenomena, a do nje će se doći putem metodologije stepenovanja; izgleda da razbijanje četvrtog zida ima svoja četiri oblika, svaki „jači” od prethodnog.
Prvi stepen i najslabiji referira na to da nedostatak samosvesti glavnog lika u datom delu ne postoji, te čak i da samosvest postoji, ona ne bi igrala nikakvu posebnu ulogu u krajnjem ishodu radnje. U filmu Paranoja u Las Vegasu (1998), Raoul Djuk je narator koji se ponaša kao da piše svoju biografiju, te nam govori svoj tok misli, u nekim trenucima naglas, a u drugim u formi unutrašnjeg monologa. Pitanje da li je karakter svestan da biva posmatran od strane publike u celosti je nevažno za sam tok radnje. Sa druge strane, naracija jeste u određenom smislu distanciranje od samog dela i jeste publici bliža ontološki od svega što se u samom delu dešava, ali nazvati to razbijanjem četvrtog zida bilo bi samo polovično tačno. Postoji još jedan graničan slučaj, a to je serija U kancelariji (2005–2013), gde su glumci sve vreme svesni da bivaju posmatrani i gledaju u kameru dobar deo vremena, paralelno sa međusobnom interakcijom i razmenom replika. Ovaj postupak može na prvi pogled lako da zavara, ali ispostavlja se da prosto gledanje likova u kameru nije dovoljno da bi se razbio četvrti zid. Serija U kancelariji je, u stvari, komedija koja se služi formama dokumentarca i intervjua, ali i dalje nije razbijanje četvrtog zida u punom smislu. U ovom prvom, najslabijem stepenu, metaforički rečeno, četvrti zid je tek zagreban toliko da je ostvarena samo mogućnost da se kroz njega nešto vidi iz perspektive „unutrašnjosti” datog dela.
Drugi nivo ostvaruje pun značaj pojma razbijanja četvrtog zida i tipičan primer bi bio film Čudne igre (2007) Mihaela Hanekea. Kada lik bespomoćne žene uspe da zgrabi pušku i ubije jednog od svojih otmičara, drugi je prosto uzeo daljinski upravljač i premotao film. Zaustavićemo se na trenutak da razjasnimo šta se tu tačno desilo. Premotavanjem filma, ali samog filma koji je sada nama pred očima, postignuto je to da lik nije samo svestan da je posmatran nego i ima istu onu moć koju ima i gledalac – da jednostavno premota film na video-rekorderu ili klikom miša na računaru. U ovom filmu zid se razbija iz stilskih razloga, zahvaljujući slobodnoj odluci reditelja, te je odličan primer korišćenja datog postupka u okviru umetničke slobode i svojevrsnog poigravanja sa ontologijom umetničkog dela. Zato treći stepen razbijanja sa sobom donosi onu prisnost koja nedostaje drugom; tek onda kada se jedan ili više likova direktno obrati slušaocu, odnosno lično onome koji posmatra, tada se radi o prelomnoj tački datog dela i ovde razbijanje četvrtog zida nije samo prisutno iz stilskih razloga, već je krucijalni deo narativa. Primer za ovaj stepen bi bio film Čovek iz senke (2018), gde se lik Dika Čejnija direktno obraća gledaocu u pokušaju da opravda svoje postupke na samom kraju filma. Razbijanje zida prestaje da bude samo postupak i postaje punkt radnje, prelomna tačka kao što je, na primer, razrešenje u muzičkoj harmoniji. U ovom stepenu, gledalac doživljava razbijanje najprisnije moguće, sasvim lično i bez ikakvog posrednika.
Prethodno navedeni nivo deluje kao da je apsolutni maksimum intenziteta koji može dati postupak da emituje, ali postoji još jedan stepen iznad koji ga dovodi do tačke pucanja. Služeći se istom metaforom, u ovom poslednjem, četvrtom stepenu, dolazi do potpunog brisanja granice između dela i publike, do potpunog uništenja zida gde više čak ni ne postoje olupine od građevine već su gledaoci sami postali učesnici, a akteri u radnji gledaoci i tako u krug do značenjske beskonačnosti. Da bismo ilustrovali ovaj nivo, potrebno je pozajmiti primer iz pozorišta, radije nego filma, jer je ovaj nivo samo u teatru i moguć. Reditelj Dušan Mamula je 2022. godine postavio u Novom Sadu predstavu pod nazivom B(j)egunci, a rezultat je dvanaestogodišnjeg projekta koji je doživeo kulminaciju u okviru manifestacije Seobe duša iste godine. Predstava je postavljena na način koji najviše podseća na festivalske štandove koji prestavljaju kuće u kojima likovi žive i svi vode svoje živote, a gledaoci imaju priliku da posvedoče međusobnoj interakciji glumaca i steknu uvid u njihove misli, emocije i želje. Kada posmatrač zakorači u halu u kojoj se odigrava predstava, može primetiti sedam kuća koje su kružno postavljene u odnosu na glavnu binu. Centralni tok radnje se odigrava na bini, a ostalih šest na preostalim mestima sa napomenom da je sve vreme u toku predstave cirkulacija iz jednog mesta u drugo, premeštanja radnje likova iz jedne kuće u drugu. Posmatrač nije fizički sposoban da isprati svaku radnju u svakom trenutku, te je u obavezi da se opredeli za jednog od likova i pomno ga prati kroz predstavu. Sa druge strane, ako neka druga radnja, na drugom mestu u hali skrene pažnju, posmatrač se ne ustručava da ga ponese narativ, jer narativa ima barem sedam u svakom trenutku i svi se odigravaju paralelno. Kretanje publike po auditorijumu je obavezno, jer sedenje u mestu onemogućava potpun doživljaj, a lik za koga ste se opredelili može vrlo često menjati lokacije. Glumci sami učestalo prolaze kroz auditorijum, između gledalaca u cilju da premeste radnju na drugo mesto. Primećuje se da sami događaji i njihov sadržaj nije naročito bitan da bi željeni efekat bio postignut. Veći deo vremena se u hali čuje buka usled minimum sedam različitih narativa koji se preklapaju i, tek kada se fizički približi jednom liku, može se razgovetno čuti dijalog ili monolog izvesnog lika. Sam unutrašnji sadržaj karaktera nije od suštinskog značaja za ovu predstavu, nego postoji više u službi ilustracije, kao što su scenografija, kostim i muzika. Isto kao kada se ide gradskom ulicom, može se samo čuti deo razgovora prolaznika koji idu u susret, a nekada je i sam taj deo dovoljan da bi se stekao uvid u prirodu i značenje razgovora, kao i emotivnu snagu datih dijaloga.
Koje je krajnje ishodište ovog totalnog brisanja limesa između auditorijuma i aktera u delu? Snaga malja kojim je četvrti zid razbijen je toliko velika da gledaoci više prestaju da budu posmatrači i postaju voajeri. Publika je odavno, onda kada je uvučena u energiju predstave, prestala da bude posmatrač nekog umetničkog dela i postala je perverzni posmatrač tuđih života koji se raspadaju i sklapaju, života koji su puni ljubavi i mržnje, težnje prema Bogu, uspostavljanju harmonične i bezbedne države itd. Gledalac više nije kulturno uzdižuće biće koje ide u pozorište, već grešnik koji čini preljubu time što vara vlastiti život interesujući se za tuđ i korača ubrzanim korakom da bi ispratio kretanje nekog od likova. Ovim primerom smo, između ostalog, pokazali da potpunim uništenjem zida lomimo granicu između umetnosti i stvarnog života gde se kao najteži mogući zadatak ukazuje to da se pokuša jasno odrediti šta je fikcija, a šta stvarnost.
Kompleksnost ovog fenomena ukazuje na to da se radi o izuzetno potentnom umetničkom alatu kojim može da se postigne više vrsta efekata, a značaj koji ima za umetnost može da se uporedi sa onim koji ima Deus ex machina, te je očigledno da će se njegova upotreba i dalje ispitivati i pomerati granice zamislivog u umetnosti.
april, 2022.
