piše: Marko Vesić
Tradicionalno, sa povremenim pauzama nastalim usled ekonomskih i političkih kriza, Srbija svake godine bira svog predstavnika za Evroviziju, internacionalno takmičenje koje je zvanično nastalo 1956. godine kao važan integrativni faktor evropskih država nakon Drugog svetskog rata odvojivši se od svog prethodnika – muzičkog takmičenja u Sanremu koje datira iz 1951. godine. Nimalo slučajan, naslov članka upućuje na beocentričnu prirodu manifestacije koja je ove godine, ponovo nimalo slučajno, bila naslovljena kao Pesma za Evroviziju ’22, a njena istorija seže sve do posleratne Jugoslavije.
Ovogodišnji format takmičenja obuhvatao je dve polufinalne večeri i reviju pobednika – finale takmičenja koje je okupilo najbolje iz obe večeri, po uzoru na evrovizijskiformat takmičenja. Glasovi publike uzeti su u obzir zajedno sa glasovima stručnog žirija po principu 50/50 što je rezultiralo pobedom Konstrakte, umetnice koja deluje u polju avanpopa (zanimljiva skraćenica za avangardnu pop muziku). No, pre nego što se osvrnemo na pobedničku pesmu, ne bi bilo na odmet da ukažemo na neke segmente takmičenja koji su bili dobri i na neke koji, nažalost, iz godine u godinu, nisu onakvi kakvi bi trebalo da budu.
Čini se da je referendumom izglasan izlazak iz zajednice sa Crnom Gorom za Srbiju bio samo još jedan (miran) politički korak koji nije ostvario nikakve refleksije na popularnu kulturu. Ipak, setimo se da su neki društveni fenomeni poput ekonomije i politike fundamentalniji od drugih, te da se njihov uticaj ostvaruje i u drugim poljima društvene proizvodnje, pa se upravo u tom periodu zajedničkog pojavljivanja, početkom dvehiljaditih, evrovizijska pesma birala od strane srpske i crnogorske publike, zajedno sa dve garniture stručnih žirija. Komične rasprave i nacionalni interesi (ukoliko se tako i mogu nazvati), rezultirali su sukobima i neprofesionalnim ponašanjem žirija, iako je, naizgled, manifestacija zadovoljila sve kriterijume ravnopravnosti ove dve zemlje koje su se, u godinama nakon rata, pojavljivale zajedno na Evroviziji nakon višegodišnje pauze. Nakon političke, usledila je ekonomska kriza koja je svoj uticaj ostvarila u prvim godinama druge decenije našeg veka kada se pesma nije birala demokratskim putem (televoting i stručni žiri), već je određen kompozitor koji je pisao nekoliko numera između kojih se glasalo. Ovaj format je napušten nekoliko godina kasnije i takmičenje je ponovo zadobilo demokratsku formu. Oba slučaja su primer ekonomsko-političke intervencije, namerne ili nenamerne, zajedno sa društvenim posledicama istog karaktera, poperovski rečeno (Karl R. Poper). Sloboda izbora i sloboda stvaralaštva su povezani i međuzavisni fenomeni, a iz navedenog postaje sasvim jasno da se ograničavanjem jedne, ograničava i druga sloboda – ukoliko se one, uopšte, i mogu razdvojiti. Drugim rečima, estetski režimi su estetsko-diskurzivna polja unutar kojih se vode kulturalne, ali ne samo kulturalne, već i političke, ekonomske, rodne i druge društvene borbe – estetika nije samo sredstvo, ona je uvek i sam poligon sukoba. Sa druge strane, da li ona može imati pozitivan uticaj? Konstrakta je, čini se, odličan primer za to.
Ovogodišnje takmičenje publici je predstavilo trideset šest sasvim različitih numera od kojih se u finalu našlo njih osamnaest – po devet numera iz svake polufinalne večeri. Publika je, zajedno sa žirijem, izglasala Konstraktu za srpsku predstavnicu na predstojećoj Evroviziji, a odmah za njom našli su se Sara Jo, Angelina i Zorja. Dominantan zvuk ovogodišnjeg takmičenja bio je (elektro)pop u svim svojim varijacijama kroz naznake rok muzike, avangardnih praksi, etno i tehno prizvuka. Ne treba da nas čudi što su se pomenuti izvođači našli u samom vrhu; Angelina važi za prilično popularnu i na sceni relativno novu izvođačicu prepoznatljive pop estetike, a Zorja je najčešće posmatrana kao tehnički izvanredan vokal – još jedan od istorijski generisanih pozicija za procenu kvaliteta koji, nažalost, ostaje relevantan do danas, u muzici se on ogleda kroz izvođenje visokih, dugih i čistih tonova. Pop muzika je i dalje globalni trend koji svoje adaptacije ostvaruje u različitim lokalnim kulturalnim kontekstima, što prikazuje i numera Sare Jo. Kej-pop, na primer, jedna je od muzičkih praksi koja se uspešno probila na globalnu scenu, a kako publika više voli da prepoznaje nego da upoznaje (u muzičko-formalnom, ali i estetskom smislu), pop muzika opstaje kao dominantna referentna tačka u muzičkoj industriji – posebno zbog svoje muzičke prirode (tradicionalno tonalna, prepoznatljiva akordska muzika uz najčešće razumljiv tekst i značenje koja se studijski jednostavno generiše u softverima za razliku od tehnički zahtevnijih muzičkih praksi). Ipak, pre nego što se osvrnemo na sam vrh finalista, nije na odmet podsetiti se i drugih izvođača. Krećući se od Bibera preko Lifta, imamo prilike da vidimo različite estetike i narative, od bunta mlađe populacije do tradicionalnih prizvuka odevenih u novo muzičko ruho. Mislim da je većina ovih pojava u određenom kulturalno-istorijskom zakašnjenju u odnosu na aktuelne trendove; priča o vrednostima (estetikama, narativima) prošlosti je, kao i „oživećemo rok u Srbiji!”, prevaziđen diskurs. Traganje za novim znači, pre svega, isticanje drugačijeg i novog kroz dostupne estetske izraze, a sve što je logika kapitala inkorporirala unutar sebe gubi svoju subverzivnu dimenziju ne (samo) usled delovanja tog kapitala, već usled omasovljenja tog fenomena koji postaje mejnstrim – neutralna pozicija. Posebna pojava na takmičenju je bio i folk pevač Aca Lukas, čija pesma nije dobila znatan broj glasova, ali koja je zadržala stil drugih balada koje je ovaj izvođač ranije stvarao. Očekujući pobedu usled svoje popularnosti, pevač je bio vidno uznemiren i brzo se povukao iz zelene sobe nakon glasanja. Bez obzira na njegove ranije uspehe i popularnost, pesma za Evroviziju predstavlja sasvim poseban muzički format koji odgovara aksiologiji tog takmičenja, a ona izmiče referentnim sistemima procene unutar polja popularne, odnosno masovne, kulture u opštem smislu.
Po svemu sudeći, finalna borba se vodila između Konstrakte i Sare Jo koja je, prema opštem utisku publike, bila favorit na ovom takmičenju. Njenu pesmu Muškarčina potpisuje Coby, istaknuti kompozitor i izvođač novije generacije koji je u pesmu uneo industrial vajb, sasvim drugačiji, nepravilan i zanimljiv ritam, uz prozodičan tekst i intrigirajuće slogove čak i za one koji ne poznaju srpski jezik. Performans je, čini se, segment izvođaštva na kome Sara Jo treba da radi, ali ono što ostavlja jači utisak, u sasvim negativnom smislu, jeste produkcijski aspekt RTS-a. Sve pesme su na snimcima zvučale daleko bolje i ujednačenije, a Radio televizija Srbije nije uradila „dobar posao” – propusti su bili ozbiljni, a u projekat je uložena velika svota novca. Spoj estetike Sare Jo, teksta i nastupa bio je vrlo intrigantan i na neki način nov, ali je sve u pesmi ostajalo na nivou – pesme, čistog estetskog iskustva bez ikakvog metanarativa, nove ideje ili čak izraza. Pesma Konstrakte, sa druge strane, reprezentovala je veoma važnu ideju kroz nekoliko nivoa ili lejera semantike i estetskog izraza. In corpore sano naziv je pobedničke pesme koja kritički promatra poziciju umetnika danas; oni su bez institucionalnog pokrića kada je reč o njihovoj zdravstvenoj zaštiti i pravima koje ostvaruju kada je reč o lečenju. Ideja je reprezentovana, kao što je rečeno, na nekoliko nivoa. Avanpop estetika, uz upotrebu latinskog jezika, insistira na gotovo sakralnoj, monumentalnoj i mistifikovano uzvišenoj prirodu zdravstva koje smo nekada u iskušenju da posmatramo kao još jednog institucionalizovanog Levijatana; umetnica preispituje takav sistem govoreći o prepuštenom telu umetnice – neka srce samo kuca i neka autonomni sistem sam radi, kako je radio do sad, jer umetnica mora biti zdrava, ona ne sme da se razboli jer će, u tom slučaju, naići na otpor, te njeno telo mora, kako zna i ume, da opstane, funkcionišući samo po sebi. Pominjanje Megan Markl će, nesumnjivo, izazvati različite emocije kod publike, ali i ukazati na različitu identitetsku, političku i svaku drugu prirodu između umetnice i pomenute ličnosti – klasno i institucionalno određenje je ono koje determiniše primarnu, biološku stvarnost individue, što je možda i najjači efekat. Hoće li to biti razlog da publika potraži značenje celog teksta koji, u duhu medicine, pominje i termine medicine na latisnkom? Možda, ali subverzivni karakter je, prvenstveno, ostvaren na lokalnom nivou mada ceo poduhvat treba dovesti do kraja. Po svemu sudeći, Konstrakta je estetiku, za razliku od Sare Jo, koristila kao sredstvo, a ne kao cilj kako bi iskazala svoju kritičku misao u čemu je i uspela – učiniti fenomen vidljivim imperativ je vremena, pored konzumiranja estetike koja nam se dopada ili sa kojom se identifikujemo. Znajući da je Evrovizija mesto na kome se sučeljavaju različiti narativi, politike i estetike, In corpore sano pokazuje veliki potencijal da bude viđena i prihvaćena pesma čiji će zvuci dopreti do mesta do kojeg treba da stigne – to nisu samo uši publike, već i važna institucionalna uporišta poput jednog umetničkog wake up call-a.
Epilog naše analize i pogleda na Beoviziju može se primeniti i na evrovizijsko takmičenje. Uvek je reč o političkoj i ekonomskoj borbi koje svoje refleksije ostvaruju ne samo kroz zvuk, scenografiju, pokret, već i kroz narativ, lokalne i globalne trendove u kulturi, dominantne diskurse koji se tiču osetljivih pitanja i drugih dimenzija ljudske stvarnosti koje, samo naizgled, posredstvom muzike postaju vidljive u popularnoj kulturi. Marina Abramović je rekla da umetnica mora biti lepa u jednom od svojih performansa, a Konstrakta kaže da umetnica mora biti zdrava – travestija je odlika oba umetnička dela, ali fundamentalnije pitanje svakako jeste drugo – kako danas, u uslovima globalnog kapitalizma, mogu da postojim, govorim i stvaram iz pozicije umetnika ukoliko mi je biološka egzistencija, kao takva, ugrožena i dovedena u pitanje?
april 2022.
