piše: Strahinja Radoičić
Pedeset godina od smrti francuskog kompozitora Andrea Žolivea obeležava se 20. decembra 2024. godine. Ovom prilikom biće održan koncert i predavanje 16. decembra u 18 časova u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti. Na koncertu će nastupati mladi profesionalni umetnici, izvodeći solo i kamerna dela Žolivea, ali i Olivijea Mesijana, Edgara Vareza i Pola l Flema. Koncert će se održati u sklopu festivala BUNT, koji 12. godinu zaredom predvodi renomirani flautista i profesor Ljubiša Jovanović.
Andre Žolive (André Jolivet, 1905–1974) priznat među vodećim kompozitorima 20. veka, međunarodno proslavljen, izvođen i sniman toko života, postigao je vodeću poziciju u francuskoj muzici i kulturi, doprinoseći instrumentalnim i vokalnim formama, kako u koncertnoj sali, tako i u pozorištu. Rođen na Monmartru i nastanjen u Parizu, etablirao se tridesetih godina kao kompozitor, a kasnije i kao dirigent. Pored objavljenih dela, Žoliveova zaostavština obuhvata i snimke njegove muzike sa njim kao dirigentom, ali i značajnu kolekciju spisa koji bacaju svetlo na njegovo estetsko pozicioniranje i muzičku filozofiju. Sve njegove spise, intervjue i studije sakupila je njegova ćerka, Kristin Žolive-Erli, u dva obimna toma pod nazivom Écrits.
Iako je Žoliveov opus obiman, on biva zapostavljen u naučnoj literaturi, što se može pripisati pogrešnom shvatanju da se posle svojih radikalnih inovacija tokom međuratnih godina povukao u retrogradni tradicionalizam. Muzički sadržaj njegovih dela tokom ratnih godina i šire upravo pokazuje drugačije. Tokom više od četrdeset godina kompozitorske karijere, njegov opus svedoči o kontinuitetu estetske i stilske evolucije koja otkriva pionira u inovativnim načinima izražavanja, koji se nije plašio da potvrdi svoju nezavisnost od savremenih trendova u potrazi za sopstvenom upadljivom originalnošću. Žolive je ostao veran svom humanističkom razmišljanju i duboko ukorenjenoj duhovnosti iz koje je sam evoluirao.
Kraći period je učio slikarstvo kod kubiste Žorža Valmijea, koji ga je upoznao sa kompozitorom Polom l Flemom (Paul le Flem – francuski kompozitor i kritičar 20. veka, član Pariskog kruga, najveći uticaj na njegovo stvaralaštvo su imali Debisi, Dandi i njegova rodna Bretanja). Pol l Flem mu je pružio intenzivnu obuku o osnovama muzičke kompozicije. Presudan događaj u Žoliveovom životu bilo je upoznavanje Edgara Vareza 1929. godine (Edgard Varèse – francuski kompozitor 20. veka, većinu svoje karijere proveo je u Americi, pisao je disonantnu, atematsku i ritmički asimetričnu muziku i zbog upotrebe elektronskog medijuma nazivan je i ocem elektronske muzike). Time je Žolive postao jedini učenik Vareza u Evropi. Žolive ne samo da je apsorbovao vitalne lekcije o teksturi, zvučnoj masi i akustičnom tretmanu instrumenata, već je postao i jedan od prvih koji je simulirao kompozicione ideje Šenberga, a donekle i Berga, mnogo pre navodnog otkrića Druge bečke škole u Parizu posleratnih godina. Oslanjajući se na učenja svoja dva maître-a (učitelja), Žolive je komponovao delujući sintezom dva uticaja. O tome svedoči njegova Sonata za violinu i klavir, ali posebno Gudački kvartet, plod njegovog dugogodišnjeg učenja: „Koristio sam sva svoja znanja kontrapunkta, principe tradicionalne kompozicije koje sam naučio od L Flema, izvestan broj akustičkih podataka kojima me je Varez naučio i ono što sam naučio iz Šenbergove tehnike i njene primene od strane Albana Berga.” Žolive se tada pozicionirao kao nekonformistički kompozitor, tvrdeći izvesnu nezavisnost.
Žolive je takođe bio taj koji je krajem četrdesetih upoznao Pjera Buleza sa Varezovom muzikom (Pierre Boulez – francuski kompozitor, dirigent i pisac, jedna od vodećih figura u posleratnoj savremenoj muzici). Odnos Buleza i Žolivea je opštepoznato bio uvek tenzičan sa puno nesuglasica. U jednom navratu Bulez je javno uputio prozivku Žoliveu, nazivajući ga lepom repom (Joli-navet, lepa repa, poput Jolivet, predstavlja igru rečima o Žoliveovom prezimenu). Zanimljivost vezana za Buleza jeste što je ipak bio oduševljen Žoliveovom muzikom, naročito su ga oduševili Ritualni plesovi, koje je ručno prepisao, a kasnije i izveo u Pariskoj filharmoniji sa osamdeset godina. Bulez za Žoliveovu muziku govori da je protivotrov neoklasicizmu Stravinskog i Šenberga.
Tokom međuratnih godina, Žolive je razvio jezik koji kombinuje strogoću atonalnosti i totalnog hromatizma sa elementima modalnosti, istovremeno stvarajući nove procese ritmičke organizacije i inkantornog izraza, koji su se pokazali kao odlučujući uticaj na Mesijana i Buleza. Novi idiom, koji se pojavio čak i u Žoliveovim ranim delima kao što su Trois temps (1930) za klavir i Gudački trio (1930), impresionirao je Mesijana do te mere da je 1933. upoznao svog kolegu kompozitora i pomogao mu u organizaciji izvođenja njegove muzike. Otkrivši zajedničko interesovanje za duhovna pitanja koja su učvrstila njihovo prijateljstvo, Žolive i Mesijan su se udružili sa Danijelom Lesurom kako bi osnovali avangardno društvo za kamernu muziku La Spirale 1935. godine. Na inauguracionom koncertu ovog novog muzičkog društva klavirsko delo Mana (1935) premijerno je izvedeno. Mana je ciklus od šest komada koji su napisani nakon Varezovog odlaska u Ameriku, kada je Žoliveu ostavio šest skulptura, heterogenih fetiša koji su ukrašavali njegovu radionicu. Mana je, u mitologiji Okeanije, energija duhovne životne sile koja prožima ljude i predmete. Komadi u Mani ne predstavljaju same skulpture, već moć koju imaju na ljude oko sebe. Upravo na ovom primeru se može videti jedan od najbitnijih postulata Žoliveove estetike, odnosno, njegova namera da se muzici vrati njen prvobitni drevni karakter, kada je bila magični i inkantorni izraz religioznosti ljudskih grupa.
Sledeće godine, grupi se pridružio Iv Bodrije, sa kojim su osnovali La Jeune France, koncertno društvo koje postavlja veći obim savremene muzike, uključujući orkestarsku, koja je imala za cilj da promoviše duhovne i ljudske vrednosti u svetu koji sve više postaje mehanički i pre svega bezličan. Ipak, uprkos pionirskim otkrićima Mane, koji su dalje razvijeni u Pet inkantacija za solo flautu (1936), Inkantorni ples i Pet ritualnih plesova (1939), Žolive je od tada u senci svog prijatelja i kolege Mesijana.
Tokom godina okupacije, Žolive je iskoristio svoje brojne kontakte da se približi velikim institucijama. Komponovao je za Parisku operu (Ginjol i Pandora, 1943), za čuveni teatar Comedie-Francaise, u kojem je bio zaposlen kao direktor 14 godina (Ifigenija u Delfima, 1943; Uobraženi bolesnik, 1944), za radio i bioskop (Reč je srebrna, 1943; Ultrazvuk, 1944) ili za Pariski konzervatorijum (Pesma Linosa, 1944). Ova dela će ga učiniti važnom figurom u muzičkom svetu. Godine 1945. postaje direktor teatra Comedie-Francaise, piše muziku i režira predstave. Nakon rada u pozorištu, prelazi na Pariski konzervatorijum u svojstvu profesora kompozicije, gde radi do smrti, 1974. godine.
Žoliveovi izrazi koji se najčešće pojavljuju govore o sili koja izvire iz najdubljeg dela bića, medijumu kojim se izražava psiha, muzici rođenoj iz straha od tišine ili flauti koja ispunjava note onim delom nas koji je istovremeno i visceralni i kosmički, pomažu nam da ga bolje razumemo, ali ne smemo pogrešiti kada je u pitanju njegova kreativnost. Iako ovaj visokoduhovni aspekt prethodi svim muzičkim gestovima u Žoliveovom umu, njegova kreativnost nije vezana za ovaj duhovni stav. On hvata – sluša materiju, zatim joj daje muzički oblik pre nego što je pusti da se vrati svom izvoru. Tako, čisto magijskom operacijom, muzika postaje čaša univerzalnog sećanja, daleko od ljudskih sećanja, toliko sklona da postane parališuća nostalgija. Primus inter pares (prvi među jednakima), ritmički jezik, tako bogat iracionalnim notnim vrednostima, razvija se unutar tog imanentnog i naprednog života kome prirodno pripada. Lirizam i napeti melodijski tok su krajnji izraz borbe protiv nedokučivog.
No, odakle ideja o izranjanju iz odsustva? Stih Maksa Pola Fušea „Izranjaš iz odsustva…” („Tu surgis dans l’absence…”), Žolive je iskoristio za inspiraciju i naziv svoje druge Askeze za solo alt flautu. Koncert, odnosno omaž Žoliveu, koji će biti održan 16. decembra u 18 časova u galeriji SANU, upravo je vođen istom mišlju. Zamisao jeste obasjati Žoliveovo stvaralaštvo i njegovu i dalje bitnu aktuelnost u današnjem svetu muzike. Dobro došli!
decembar, 2024.
