Takav je bio slučaj sa scenom iz nemačkog filma Edukatori iz 2004. godine i pisanjem ovog teksta. Troje mladih anarhista pljačkaju kuće bogataša za koje znaju da su na odmorima. Rade to kako bi mogli da štampaju neke pamflete u borbi za promenu nepravednog društvenog sistema. U jednu od kuća vlasnik se vrati dok je pljačka još u toku. U panici oni ga kidnapuju i kreću da beže po zemlji. Tokom filma uspostavlja se komunikacija između njih i kidnapovani čovek počinje da se otvara prema njma i kritički analizira njihove stavove. Ostavljajući publiku da se pita, radi li to da bi ih opustio i pokušao da beži ili zato što stvarno želi da ih razume, film se kroz njihovu diskusiju pretvara u suđenje kapitalističkom poretku. U ključnoj sceni jedan od mladića i čovek ostaju sami na trenutak i imaju razgovor koji mi od tada ne izlazi iz glave. Čovek u njemu kaže da svako ko je do tridesete konzervativac nema srce, a svako ko je posle tridesete liberal nema mozak. Tada mi je ovakva metafora delovala oštro i pogrešno, ali kako se bližim tridesetoj sve mi se više čini da je na mestu. Svako od nas donosi odluku da li će život posvetiti tome da na osnovu svojih uverenja napravi nešto na najbolji način što zna i biti konzervativac ili će ga posvetiti rušenju onoga što su drugi napravili, a smatra štetnim i biti revolucionar. I jedan i drugi put mogu biti opravdani i sa dobrim namerama, ali u svojoj potpunoj suprotstavljenosti komunikacija između dve strane najčešće ne postoji. To ne znači i da je nemoguća, samo su ljudi koji sa razumevanjem sagledavaju obe strane retki. Čini mi se da je, kao i čovek iz Edukatora, tokom svoje karijere Kovačević prešao sličan put sa jedne strane na drugu.
Sukob
Takva međuljudska razdvajanja su danas u moru informacija koje primamo, možda još podložnija manipulaciji. Izbegavajući međusobni kontakt sa sredinama u kojima se ne osećamo sigurno oko sebe stvaramo mehur (bubble) –ideološku tvorevinu namenjenu da nas brani od štetnih spoljnjih uticaja, koja je skoro došla u pažnju šire javnosti neočekivanim političkim promenama u svetu.
Zanimljivo je koliko je precizno ova pojava prikazana u delima Dušana Kovačevića. Skoro četrdeset godina ranije dramom, a kasnije i filmom Balkanski špijun, dva glavna lika na isturenim krajevima svojih mehurova stupaju u slučajan kontakt koji će zbog njihovih nepomirljivih razlika za rezultat imati smrt jednog od njih dvojce. On kritikuje društveno uređenje u kojem se njegovi junaci nalaze, ali ipak najviše kritikuje njih same, koji su spremni da se liše humanosti i izaberu da budu destruktivni jedni prema drugima, a i prema sebi samima. Mislim da se vremenom ispostavilo da su karakterni nedostaci likova koje je predstavio u svojim delima suštinski razlozi kraha svakog prethodnog sistema društvenog uređenja koji je bio uspostavljen na ovim prostorima.
Sazrevanjem učimo da prihvatamo ljude kakvi jesu, da ne stvaramo konflikte za svaku stvar sa kojom se ne slažemo i što je najbitnije, počinjemo da razumemo sledeću stvar. Da bi društvo opstalo, u bilo kom obliku, od veze dvoje ljudi do najšireg društva, mi lično moramo da prihvatimo odgovornost za dela članova grupe kojoj pripadamo, čak iako se sa njima ne slažemo. Upravo ovaj motiv je glavno seme sukoba između likova u delima Dušana Kovačevića. Zapravo, može se reći da se sve njegove drame bave ljudima koji to nikada nisu mogli da prihvate.
Kovačević na papiru i na platnu
Kao u prethodnom i u ovom broju bavimo se dramskim tekstovima Dušana Kovačevića upriličenim za filmska platna. Odabrao sam da pažnju obratim na tri njegova filma – Balkanski špijun, Ko to tamo peva i Profesionalac.
Dok sam čitao tekstove drama i scenarije ovih filmova, fasciniralo me je koliko su precizno i praktično pisani. Scenske beleške koje upućuju na ambijent i radnje likova, dijalozi koji jasno ocrtavaju njihove karakterne osobine: kompleksni, a opet laki za čitanje i razumevanje. Što se vidi i iz njihove gotovo identične interpretacije na platnu.
Naravno, ni jedan od filmova ne prati scenario doslovno. Postoje izmene dijaloga, izbacivanje i dodavanje scena sa ciljem poboljšanja ritma i gledljivosti samih filmova, ali glavni motivi i ključni trenuci ostali su identični kao u tekstu. Baviću se pojedinačnim primerima kasnije, ali ono što je mene možda najviše iznenadilo je da je cela scena mučenja Bore Todorovića u kući Bate Stojkovića u filmu Balkanski špijun, u punom intenzitetu, sa svim dijalogom, gotovo identično odigrana kao što je napisana u scenariju. Najčešće se takve scene pišu samo u crtama da bi glumcima dale što više slobode da postignu jačinu izraza koji je potreban. Za ovu ulogu je Bata Stojković te godine osvojio nagradu za najboljeg glumca u Puli, a film Zlatnu arenu. To me dovodi do naredne odlike adaptacija dela Dušana Kovačevića, za koju opet verujem da je on sam najviše zaslužan.
Izbor saradnika
On to pominje i u svojim intervjuima, ali likove koje pravi piše za konkretne ljude koje on želi da ih igraju. Tu je najznačajnija njegova saradnja upravo sa Batom Stojkovićem, koji je u sva ova tri teksta tumačio likove „negativaca” ili upravo tih destruktivnih ljudi o kojima sam pisao na početku teksta. U filmu Profesionalac doduše ne igra Bata Stojković, ali je ulogu koju je tumačio Bora Todorović on igrao u pozorištu od ’91. do ’02. godine, do svega mesec dana pre smrti. Isti je slučaj bio i sa Zoranom Radmilovićem koji je, takođe, do mesec dana pred smrt u pozorištu tumačio lik Radovana III.
Ovakav podatak na prvi pogled možda ne deluje naročito značajan, ali govori o jačini uverenja glumaca da su drame koje su izvodili u pozorištu, a koje je Kovačević pisao, vredne njihovih poslednjih atoma snage. Tako nešto dolazi samo iz dubokog poverenja u njega i vere da su reči koje izgovaraju neophodne kao sredstvo promene društva na bolje. Takav stepen poverenja među ljudima je jako redak, a verujem da je Dušan Kovačević upravo takav odnos imao sa sva tri gorepomenuta glumca, što mi deluje kao njegov možda najveći uspeh i prava slika kvaliteta njegovog rada. Steći poverenje glumaca znači ponuditi im nešto još iskrenije što će ih stimulisati da daju i više od onoga što su oni bili spremni da daju.
Majstorstvo forme i poetike
Pogled na listu reditelja sa kojima je sarađivao govori o tome koliko su njegovi tekstovi bili cenjeni. Emir Kusturica, Goran Marković i Slobodan Šijan su snimili filmove po njegovim tekstovima. Ti filmovi su postali najcenjenija dela naše kinematografije. Iako formalno klasičan, u smislu da većina filmova snimljenih po njegovim dramama ne premašuje dužinu od sto minuta; da se bavi tragičkim sudbinama svojih junaka; da često koristi motiv antičkih horova u vidu muzike i pesme koja se javlja u filmovima da bi dočarao duh društva i vremena, Kovačević tim elementima daje svoju, autentičnu poetiku filmovima koja ih približava našem podneblju i čini njegov autorski rukopis lako prepoznatljivim.
Balkanski špijun
Neću se baviti pojedinostima filma; ako niste, pogledajte ga. Mislim da je vredno pomenuti jedan nivo koji je film izgubio u odnosu na dramski tekst. Naime, u drami se na nekoliko mesta pojavljuju isečci radio emisija, koji su delom propaganda, ali u kojima se pominje sukob između ruralnih i urbanih sredina. Odnosno, zanemarivanje sela od strane građanskog društva – pri tome mi se čini su ti isečci dokumentarni transkripti stvarnih emisija tog vremena. Ovaj motiv zanemarivanja ruralnih sredina u velikoj meri prati Kovačevićeva javna izlaganja, dok se samo u manjoj pronalazi u njegovim delima, a još manjoj u njihovim izvođenjima.
Radijske emisije su zamenjene horom penzionera, koji imaju sličnu svrhu kao baka iz filma Ko to tamo peva o kojoj ću pisati nešto kasnije, a razlog za to može biti prevelika kompleksnost ideje koju ti isečci predstavljaju i nenalaženje pravog načina da se ona iskomunicira. Takođe ću, u poređenju sa Profesionalcem, pisati o Kovačevićevom pokušaju da se ideološki sukob između sistema i individue predstavljenih kroz glavne likove Balkanskog špijuna prevaziđe i dati moguću okosnicu novog društvenog uređenja kome se on nadao.
Ko to tamo peva
U Ko to tamo peva, čini se da je Kovačević težio da prikaže ljude, toliko različite, da su im jedine sličnosti nacija i jezik koji govore. Na taj način, skupljajući što veći broj ljudskih karakternih osobina u okviru jednog dramskog teksta, on daje sliku heterogenosti jedne društvene zajednice. Od ratnog veterana do bolesnika, od zabavljača do bračnog para, od sitnih muljatora do inadžija, od nesposobnih do promućurnih itd. Ljudi koje prikazuje su isti oni sa kojima se svakodnevno srećemo, a usmeravajući nas da ih prepoznajemo, nama pomaže da razumemo njihove sudbine i da sa njima saosećamo.
Nije ni čudo što su najpozitivniji likovi upravo oni koje najviše marginalizujemo, bakica koju do skoro gotovo niko nije primetio da sedi na kraju autobusa i dva romska dečaka-muzičara. Upravo oni služe kao ogledalo upereno u nas, publiku, koja sve to posmatra i postavlja nam pitanje: da li bi smo se i mi sami poneli na isti način u datoj situaciji? Baka nema ni jednu repliku, gotovo da se ne pomeri sa svog sedišta, zato i uglavnom ostaje neprimetna, ali neosporno je tu. Kao hor u Balkanskom špijunu ona je podsetnik budućnosti, koja nas uz malo sreće sve očekuje, a kojoj se u mladosti olako rugamo. Imamo takav odnos najčešće jer je se plašimo. Sećam se jedne rečenice koju mi je majka davno rekla, a koja možda najbolje opisuje njenu situaciju. Najteže je biti sam, bolestan i star.
Romska deca bivaju optužena za sve poroke kojima su sami putnici autobusa skloni. Zbog toga što su mladi, zbog toga što su siromašni i zbog toga što izgledaju drugačije. Neverovatno je, ali istinito, koliko je malo sumnje dovoljno da se ceo autobus udruži u maltretiranju ove nedužne dece. Ceo osim mlade devojke koja je sa svojim mužem-balavcem krenula u veliki grad. Verovatno zato što ona jedina, kao i u svom mužu, u tim mladim Romima vidi ono što oni zaista jesu, samo nezaštićena deca prepuštena na milost i nemilost društva u kome odrastaju.
Na kraju filma se javlja motiv koji me dovodi do Profesionalca. Iznenada, pojavljuje se faktor nad kojim ljudi u autobusu nemaju nikakvu kontrolu. Počinje drugi svetski rat, pada bomba i svi, ili skoro svi, ginu. Ta ideja, da smo i mi sami, kao društvo, deo šireg sveta koji nama može suditi isto toliko surovo koliko smo mi spremni da sudimo jedni drugima, upućuje na mogućnost da je društvo u kome živimo ogledalo nas samih i ukazuje na važnost težnje ka nekonfliktnom rešavanju sukoba. Ovaj film je pravi dijamant naše kinematografije, jer poziva na humanost među ljudima unutar zajednice uprkos surovosti i na veće poverenje u ljude kojima smo okruženi uprkos strahu.
Profesionalac
U Profesionalcu se Kovačević ovom idejom bavi kroz individualni sukob čoveka koji predstavlja sistem i čoveka koji veruje da je taj sistem prevazišao. Odnos je sličan jer glavni lik u filmu na isti način nema kontrolu nad delima ljudi koji predstavljaju sistem kome se suprotstavlja, kao što ni putnici autobusa nisu imali nad delima ljudi koji su ih bombardovali. Tu se javlja trag nade u Kovačevićevom pisanju i razlog digresije sa početka, kao i samog naslova teksta. Dolazi do pomirenja individue i društva, jer pojedinac počinje da veruje da će njegov doprinos učiniti društvo boljim, a samim tim i autor počinje da zauzima konzervativan stav.
Poslednja scena filma Profesionalac je možda jedna od najvećih izmena dramskog teksta Dušana Kovačevića, jer, iako mala, menja način razumevanja samog dela. Zanimljivo je da je i predstavu i film režirao sam Kovačević tako da je ovo možda samo nešto što predstavom nije mogao da izrazi. Luka Laban i Teja Kralj, predstavljajući sistem i individuu, se mire i opraštaju sav bol koji su jedan drugom tokom života naneli. Luka odlazi iz Tejine kancelarije i predstava se tu završava. Dok u filmu posle toga sledi još jedna scena u kojoj se vidi uživo snimak sa kamere koja se nalazi negde iznad glave u Tejinoj kancelariji. Snimak se prikazuje na video zidu u službi državne bezbednosti. Ovakav kraj filma, za razliku od pozorišne predstave uskraćuje gledaoca „isceljujućeg” katarzičkog iskustva, kako ga naziva prof. Ivan Medenica, i postavlja ideju da koliko god individualni napor da se prevaziđe neki sistem bio jak, pa čak i uspešan, iznad toga će ipak postojati neki sistemski okvir. Ovakav kraj ne deluje naročito optimistički, ali ipak mislim da je pozitivan jer govori da je od vremena Balkanskog špijuna do Profesionalca, društvo sazrelo barem toliko da je umesto egzistencije počelo da brani humanost.
Filmski dodatak
Kako smo u prethodnom broju imali pozorišni dodatak, voleo bih da vam skrenem pažnju na neka filmska dešavanja ovog meseca.
Tokom meseca ćete svakog četvrtka u Novom Bioskopu Zvezda imati prilike da gledate po jedan film koji se bavi ideološkim sukobom pomenutim u tekstu. Na programu će biti film Edukatori koji sam pomenuo na početku, Sijeranevada o kome sam pisao u ranijim brojevima i neki od ova tri Kovačevićeva filma. Takođe, pratite objave jer će biti i jedan film iznenađenja koji će vam se sigurno dopasti.
piše: Nenad Tesla
septembar, 2017
