piše i fotografiše : Dorijan Dobrić
Jutro, januar 2026. godine. Mori me činjenica da nikada nisam pisao putopis, uprkos tome što sam imao sreće da obiđem veliki deo ove naše umiruće planete. Svet u kojem sam odrastao je neprepoznatljiv, nov i čudesno loš, te biram nasumice ovaj dan da postavljam sebi lična pitanja, namesto onih koja se tiču velikih filozofskih problema. Postao sam vešt u samoobmani i neopravdanom prkosu, poezija u meni je umrla, zamenjena tihom kontemplacijom i rezignacijom. Postavši filozofom nikako nije pomoglo; svako ko u tekstovima velikih mislilaca traži utehu biće razočaran, jer se tamo nalaze, na marginama Platonovih dijaloga, novi problemi i neodgovorena pitanja. „Ovo je svet u kojem se ništa ne rešava.”
Nikada nisam pisao putopis zato što imam premalo poštovanja prema stvarima koje sam imao prilike da vidim. Putovanja su zamorna, skupa i oduzimaju ogromnu količinu energije koja je uvek mogla biti pametnije potrošena. Takvog sam mišljenja dokle god ne stignem na datu destinaciju, onda me obuzme euforija, praćena željom da se vratim kući što pre. Mori me ta nezahvalnost, jer sam svestan činjenice da je obići drugu zemlju blagoslov za dušu: šireći prostor, pojedinac širi vidike i uvećava svoje znanje, što neminovno vodi ka većoj empatiji i boljem razumevanju čoveka. Srećom, potpuno je irelevantno kako se pojedinac oseća povodom neke stvari, bitno je samo šta se povodom iste čini.
Otputovao sam u Sao Paolo u junu 2023. godine. Moji domaćini, članovi porodice koji su me tamo dočekali, učinili su sve što je bilo u njihovoj moći da se osetim kao najpoželjniji gost. Ipak, nisam mogao da očekujem kao ishod činjenicu da sam se zapravo vratio kući. Zahvaljujući domaćinima i ovom gradu, više nisam nezahvalni putnik.
Moj put u Sao Paolo istinski počinje u Parizu petnaest godina ranije. Konzumerizam kojem robujem se najviše ogleda u mojoj ljubavi prema muzici; svaki evro koji imam spreman sam da potrošim na diskove i ploče – navika koja ne popušta sa godinama. Igrom slučaja ili igrom sudbine, u zavisnosti od toga koju filozofiju pratite, naišao sam na jedno muzičko remek-delo.
Nimalo iznenađujuće, potraga za muzikom je moja skupa svakodnevica. Data prodavnica diskova nudi mogućnost da probate disk pre nego što ga kupite. Sao Paolo Confessions je jedan veličanstveni miks bosa nove i trip-hopa, a malo je reći da je to bila ljubav na prvo slušanje. Čitav estetski događaj obiluje neznanjem: nisam ništa znao o bosa novi, niti sam znao da je album napravio Mitar Subotić Suba, producent iz Novog Sada. Čitav estetski događaj predstavlja kantovski ideal bezinteresnog dopadanja. Tada, u toj prodavnici diskova u Parizu nije bilo ničeg osim tog albuma, a ja ne posedujem dovoljno vešt jezik da opišem njegovu lepotu, uprkos tome što se duh Sao Paola nedvosmisleno provlači kroz tonove: sva ta užurbanost, prolaznost, nostalgija, bol i leto. Jedna stvar je sigurna: onaj koji posluša ovaj album može za sebe da kaže da je bio u ovom gradu.
Poprilično je lako osećati se bespomoćnim pred veličinom univerzuma. Naša planeta, ta majušna fusnota u beskonačnom tekstu svemira, nije u stanju da se izbori za svoje mesto onda kada ono bude bilo ugroženo. Sasvim je druga stvar imati identičan osećaj nemoći usled nečega što je ljudski. Imao sam priliku da se popnem na jednu od mnogih visokih zgrada u Sao Paolu i pogledam kroz prozor. Čitav horizont je popunjen betonskim zgradama – od horizonta ka oku posmatrača. Čovek je isterao prirodu u ovom gradu i trijumfalno proglasio njen poraz, iako bitke nikada nije ni bilo, niti je za njom postojala bilo kakva potreba. Ovaj grad je košnica u kojoj je sadržana sva gustina kolonije pčela, ali lišena reda i smisla. Osećaj sugeriše da reda i pravouglih ulica jednostavno nema, već se samo stihijski preklapa jedan kvart sa drugim, kako urbanistički, tako i kulturološki.
Ovo je grad u kojem bogataš kupuje skupocenu odeću u neposrednoj blizini beskućnika koji spava ispred te iste luksuzne robne kuće. Dok sam stajao na vrhu zgrade, bio sam svestan da sam se udavio, da sam rođen utopljen pod neizrecivo velikim brojem ljudi, da ne stojim na ramenima džinova, već da se borim za dah, za svoje mesto na ovoj planeti; tada sam prvi put imao priliku da vidim tu sliku pred očima. Gledao sam kako beton uzvišeno miruje, a video sam ljude kako se bore. Taj isti beton su sagradili ti isti ljudi. Ironija nije linearni fenomen, već jedan ciklus, zmija koja sama sebi grize rep. Aristotel u Politici poručuje: „…velika država nije isto što i mnogoljudna država. Činjenice, međutim, pokazuju da je teško, čak i nemoguće, dati dobre zakone državi s prevelikim brojem stanovnika” (1326a). Aristotel bi bio užansut kada bi imao prilike da poseti ovaj grad, u to nema sumnje, ali ono što je prevideo, jeste da se upravo u tome krije sva lepota Sao Paola.
Setite se bilo koje religije. Prizovite u pamćenje svaku moguću nacionalnost, etničku pripadnost, muzički žanr, likovni stil, sektu, nacionalnu kuhinju, sve to se nalazi u ovom gradu, u ovoj planeti Zemlji u malom. Ako prolazite kroz neke zabačenije ulice ovog grada, imaćete prilike da vidite auto-perionicu gde zaposleni sede napolju na kauču rokoko stila i svi se prave da je to normalno. Brazil je, pre svega, bogata zemlja. Za moje evropsko nepce, ukusi koji su prošli kroz moja čula niti imaju ime, niti je moguće da ga dobiju; odlazak na pijacu nije prosto odlazak po namirnice, već jedna čitava opera koja se sastoji od orkestra voća, tenora i soprana orašastih plodova, a dirigenti-prodavci ne daju ni prostora ni vremena za predah: tek što se zagrize jedna voćka koja nema srpski naziv, u rukama je već druga, još sočnija i još lepša. I tako dadoh više od sto evra na voće. Žalim samo za time što nisam dao više. Brazil-kompozitor nije, kao što se već i moglo zaključiti, Mocart koji stvara svoja dela na jasan uređen način, već je haotičan Brajan Fernihau.
Utisci o Sao Paolu nisu pravolinijski i jednodimenzionalni, moguće ih je izraziti samo kroz kontraste. Grad od skoro 20 000 000 ljudi u kojem saobraćaj često ne funkcioniše je isti grad koji zatvara svoje glavne avenije da bi mogao da se održi festival, protest, litija, parada. Ovo je grad bola i grad radosti, gde je i jedno i drugo vidljivo svakodnevno i u svom ekstremu. Ako posetite muzej savremene umetnosti na Aveniji Paulisti, imaćete priliku da vidite skulpturu crnog roba kako se poliva belom farbom: prikaz užasavajućeg izvinjenja za pogrešnu boju kože – opomena iz prošlosti koja istovremeno opisuje šta tačno znači biti iz Brazila. Međutim, ispred samog tog muzeja, ljudi različite narodnosti i boja kože vode razgovor i svoje živote kao da se nikada ništa slično nije dogodilo. Nepažljivi turista može u tren oka da ostane bez svojih dragocenosti usled pljačke, ali isto tako može i da prisustvuje trenucima jedinstva i empatije između ljudi čiji je zajednički imenitelj samo to što su ljudska bića. Nisam siguran da um pojedinca može pojmiti sve te razlike. Pitam se da li mogu sami žitelji Sao Paola.
Nekoliko pitanja se nameće već godinama. Da li je moj put u Sao Paolo bio predodređen samom činjenicom što sam imao prilike da čujem Subin album? Ako je odgovor potvrdan, kako se onda uklapa u to što sam čuo taj album ne znajući da je kompozitor upravo on, Novosađanin koji je voleo Sao Paolo. Pitam se da li samo romantizujem činjenicu da volim taj album, mešajući ljubav prema jednom dalekom gradu sa ljubavlju prema ovom remek-delu. Ako je tako, zašto onda svakodnevno razmišljam samo o tom gradu, a ne o nekom drugom? Da li su sva ova pitanja suvišna? Sasvim moguće. Međutim, ne mogu da im se oduprem i sasvim su izvesno postala dijalektika moje ličnosti koja, isto kao i Sao Paolo, odlazi svakodnevno iz jedne krajnosti u drugu. Tako su i odgovori na sva ova pitanja u ponedeljak potvrdni, a u utorak odrični. U jedno sam siguran: više nisam nezahvalni putnik, a u meni je ipak preostalo malo poezije.
jun, 2026.
