piše: Teodora Rebić
ilustruje: Tamara Bogovac
Diogen iz Sinope, poznatiji kao Diogen iz bureta (404–323. pre nove ere), jedan je od filozofa o kojima postoji najveći broj zapisanih anegdota. To nije nimalo slučajno, imajući u vidu ideju koju je zagovarao i period u kojem je živeo. Naime, Diogen, poput Sokrata, iza sebe nije ostavio nijedan zvaničan filozofski zapis. Njegova filozofija ne postoji kao direktan skup ideja u teoriji ili na papiru, ona postoji kao skup njegovih delovanja u stvarnosti. Zbog toga se Diogen smatra filozofom koji je najpotpunije živeo svoju filozofiju, a njegov život svedočanstvom iste.
Ako bi se uopšte moglo tvrditi da je Diogen helenistički filozof, reklo bi se da je on tvorac pravca koji se zove kinizam (kasnije – cinizam). U bukvalnom prevodu, kinik je onaj koji je psu nalik. A glavne kiničke vrline (aretē) bile su: enkráteia – samokontrola, uzdržljivost, vladanje sobom; kartería – istrajnost, izdržljivost, postojanost u trpljenju, otpornost; apatheia – odsustvo strasti/neuznemirenost, mir duha, sloboda od afekata. To su vrline ili stanja duha kojima bi trebalo da težimo ukoliko želimo dobar život (eudaimoniu). Vrline kao put do srećnog života su već ustanovljen princip antičkih filozofskih škola, međutim, kinici ovoj računici dodaju nešto novo – slobodu i nezavisnost.
Sloboda i nezavisnost od želja i potreba približava nas miru i sreći. Što manje želimo i što nam je manje potrebno, to smo manje u stanju nedostatka i uznemirenosti. Da bi to dokazao, Diogen se posvetio potpuno aksetskom životu, zadovoljavajući samo najosnovnije fizičke (prirodne) potrebe. Prema navodima Diogena Laertija (najznačajnijeg istoriografa tog doba), u skupu anegdota koje prenosi, život Diogena iz Sinope se dosledno prikazuje kao radikalno svođenje egzistencije na najosnovnije fizičke potrebe. Spavao je na javnim mestima, najčešće na trgu, u velikoj glinenoj posudi, bez stalnog doma i bez ikakvih privatnih pogodnosti. Hranu je uzimao kada bi je našao ili dobio, pio vodu direktno iz ruku, a često je boravio na otvorenom, bez obzira na vremenske uslove.
Jedna od najpoznatijih anegdota koju Laertije prenosi govori o trenutku kada je Diogen video dete kako pije vodu iz šake. Tada je, smatrajući i sopstvenu činiju suvišnom, odmah odbacio jedinu posudu koju je posedovao. U drugim pričama, Diogen se prikazuje kako javno obavlja svakodnevne telesne radnje, uključujući kupanje i spavanje na otvorenom.
U tom kontekstu posebno je značajan i susret sa Aleksandrom Makedonskim. Nakon što je osvojio gotovo polovinu poznatog sveta, Aleksandar dolazi pred Diogena i nudi da mu ispuni bilo koju želju. Diogen mu odgovara da se samo skloni, da mu ne zaklanja sunce.
Reklo bi se da prava moć nije u onome što imamo, nego u onome što nam ne treba. Provodimo život pokušavajući da impresioniramo druge svojim uspesima, titulama i novcem, trudimo se da osvojimo sve, da dobijemo potvrdu drugih. Tek kada stanemo ispred onoga ko je srećan sa onime što ima, shvatimo da smo mi ti koji su siromašni. Sloboda nije imati sve, sloboda je kad ti ništa od toga ne treba da bi bio potpun.
Fizičke potrebe su prirodne (physis), one su u skladu sa (našom) prirodom. I kinici tvrde da u vezi sa njima ne bi trebalo da postoji nikakva sramota, stid niti pravilo; upravo njihovo zadovoljavanje je jedino i sve što nam je zapravo potrebno. Sa druge strane jesu zakoni, konvencije (nomos), ono na čemu se insistira, a kinik smatra potpuno izlišnim. Kinici odbacuju sve što se tiče socijalnih i političkih okvira. Pristojno ponašanje, građanske dužnosti, uljudnost, pa čak i lična higijena za kinike predstavljaju višak. Tu se nalazi pritisak, koji nas udaljava od onoga što je zapravo u prirodi čoveka i tera nas da budemo neiskreni jedni prema drugima.
Iskrenost ili iskreni govor (parresia) je još jedan od pojmova koji se dovodi u usku vezu sa kinicima. Parrhesia označava slobodan, neposredan i istinit govor, govor bez ulepšavanja, bez uvijanja i bez prilagođavanja očekivanjima drugih. Međutim, u kinističkom horizontu, istinitost i iskrenost nisu samo osobine govora – to je ono što se postavlja kao sama suština filozofije koja veliča istinu, jednostavnost, telo i osnovne fizičke potrebe.
Kod Diogena iz Sinope to znači život ogoljen od viška: život u kojem se ne traži potvrda kroz titule, uspehe ili društveni status, već kroz neposrednost postojanja. Tu se nalazi i ideja slobode, ne kao izbora između mnoštva stvari, nego kao odsustva potrebe za njima. U tom stanju jednostavnosti, gde se čovek vraća onome što je nužno, pojavljuju se mir i unutrašnja samodovoljnost.
Nasuprot tome stoji dominantna tendencija tog vremena, ali i šire društvene logike: život sa viškom. To je život prepun pravila, normi i društvenih očekivanja, stalnog oblikovanja slike o sebi, brige o tome kako se čovek vidi u očima drugih. Tu su titule, uspeh, novac i konvencije koje neprestano zahtevaju potvrdu i održavanje. Uz njih dolazi i višak želja i potreba koje se stalno umnožavaju, bez mogućnosti zasićenja. Iz takvog načina života ne proizlazi stabilnost, već stalno nezadovoljstvo i nemir, stanje neprestane potrage koja nikada ne dolazi do kraja.
Diogen iz Sinope parresiu ne preporučuje samo kao način govora, već i kao lek za typhos – stanje duha koje se može opisati kao masovna zabluda zajednice, neka vrsta magle iluzije i taštine u kojoj ljudi gube jasan odnos prema sebi i svetu. U tom stanju čovek neprestano vara sam sebe i druge, jer svoj život oblikuje kroz uvijanje, prilagođavanje i predstavu o sebi koja mora biti društveno prihvaćena. Typhos je upravo prostor u kojem dominiraju konvencije, društvene norme i potreba za odobravanjem: kroz novac, uspeh, moć i status. U toj logici, ljudi počinju da se stide onoga što je prirodno, a prihvataju ono što je nametnuto kao vredno. Sramota se premešta – ono što je prirodno postaje neprihvatljivo, dok se veštačko i društveno konstruisano smatra poželjnim. Tako nastaje život u stalnom naporu da se ispuni spoljašnji kriterijum, ali bez unutrašnjeg zadovoljstva.
Cilj kinističke perspektive jeste izlazak iz te magle – razotkrivanje iluzije i povratak onome što se smatra istinom: jednostavnosti, telu i neposrednom životu. U tom oslobađanju od predrasuda prema prirodnom i fizičkom nalazi se i sloboda od društveno nametnutih potreba i želja. Parresia je zato sredstvo tog razotkrivanja: ona nije samo govor bez prilagođavanja, već i stalna praksa života koji ne pristaje na iluziju.
Slika čoveka koji živi u skladu sa istinom, bez prikrivanja i iluzija, ne može se potpuno razumeti bez šireg političkog i društvenog okvira u kojem nastaje. Konvencije i pravila koje kinici odbacuju nisu samo individualne navike, već deo strukture grčkog polisa, u kojem je pojedinac bio definisan svojom ulogom, pripadnošću i dužnošću prema gradu i zakonima. Sistem vrednosti se formirao kroz tu mrežu odnosa, u kojoj je priznanje zajednice imalo centralnu ulogu. Odbacivanje normi kod Diogena iz Sinope nije samo distanciranje od postojećeg poretka, već i oblik oslobađanja, izlazak iz okvira koji određuju spoljašnje uloge i očekivanja. Zato se on često opisuje kao neko ko pripada svuda i nigde, kao kosmopolites ili građanin sveta. Time se ne negira zajednica, već se prevazilazi ograničenje pripadnosti jednom polisu kao jedinom izvoru identiteta. U toj radikalnoj nezavisnosti i slobodi od polisa i njegovih zakona, Diogen postaje figura koja stoji izvan klasične političke definisanosti čoveka, ali upravo zato u potpunosti pripada sebi. Njegov dom nije institucija, već način postojanja i život sveden na ono što je neposredno, prirodno i neotuđivo.
maj, 2026.
