piše: Pavle R. Srdić
Prvo, čestitam deset godina rada i postojanja našem časopisu – na mnogaja ljeta! Drugo, čestitam sebi i časopisu devet godina saradnje – na mnogaja ljeta! I ovoga puta, resto uredništva je došlo na ideju da baš na ovaj jubilej izdamo tematski broj, koji – nije ni čudo – za temu ima vreme i protek vremena. Poput mačke, moram biti spreman, pa ćemo da vidimo šta ovog puta imam za vas.
Protek vremena jeste nešto što definiše naš život. Vreme kao vreme – čovek ga parceliše da bi po njemu merio svoj vek, a suštinski ništa kod njega nema mnogo veze sa vremenom, već sa biološkim procesima. Neke stvari sa godinama idu nabolje, neke, nažalost, na gore, ali – šta je, tu je. No, neke stvari se s vremenom ne menjaju – a kako, evo videćemo baš iz ove priče.
Brus Springstin je u svet muzike ušao sa svojih petnaestak godina, naravno, u lokalnim bendovima. Dakle, kao srednjoškolac. U srednjoj školi imao je još jednu vannastavnu aktivnost – a to je bio bejzbol. Nije bio bog zna šta – bolje mu je išla muzika, što se i ispostavilo tačnim – ali, nije mario. Dovoljno je bio dobar da zaigra u timu svoje škole. U tom timu apsolutna zvezda je bio Džo Depju, njegov prijatelj, koji je bio vođa tima. Po sopstvenom priznanju, Springstin je dosta sedeo i na klupi, a divio se igri svoga druga koji mu je bio bejzbol uzor.
No, godine su prošle pune muka. Džo Depju se okušao u profesionalnom bejzbolu, štaviše, okušao se i u Los Anđeles Dodžersima, no, bez većeg uspeha. Sa druge strane, njegov drugar Brus život je posvetio muzici. Svirao je po klubovima Nju Džersija, tražio sebe u muzičkom izrazu, što naposletku i uspeva, te 1973. godine izdaje i svoj prvenac, Greeting from Asbury Park, N.J., na koji je kritika dobro reagovala, poredeći Springstinov muzički izraz sa Bobom Dilanom. No, nije Springstina slava tako lako ponela, kako se to obično dešava. Nije kupio najskuplja kola, nije napustio Nju Džersi i otišao za Njujork ili Los Anđeles, nije rasterao svoje muzičare i angažovao neke bolje. Nije zaboravio ni svoje drugare.
U leto te 1973. godine, Springstin je već izdao svoj album prvenac. Boravio je u Neptjunu, u baru Headliner. Izašavši iz bara, ugledao je jedno poznato lice. Bio je to njegov srednjoškolski drugar, Džo Depju. Srdačno su se pozdravili i razmenili par rečenica. Prema njegovom kazivanju, Depju je mislio da je to to, da je Springstin sada muzička zvezda, zauzet čovek i da će produžiti dalje. To se nije dogodilo – ušli su da popiju piće i prisete se starih dobrih dana. Evociranje uspomena je potrajalo do samog fajronta.
I sada bi se čovek zapitao – šta ima toliko čudno u jednom prijateljskom susretu između dva drugara iz srednje škole? Pa, priča o tom susretu biće pretočena u stihove pesme koja će se visoko plasirati na top-listama – čitavu deceniju kasnije! Numera Glory Days, uvrštena je na čuveni album Brusa Springstina i njegovog E Street Band-a, sedmi studijski po redu, pod nazivom Born in the U.S.A. Iako je album objavljen juna 1984. godine, pesma Glory Days će kao singl biti objavljena jedanaest meseci kasnije, u maju 1985. godine, kao peti singl sa albuma.
Kompletan autor pesme je Springstin – što se da i pretpostaviti, imajući u vidu njen autobiografski karakter. Pesma je tematski razložena u tri strofe: u prvoj se govori o susretu dva stara druga – suštinski Depjua i Springstina; u drugoj se govori o susretu naratora i srednjoškolske lutke, koju život nije mazio, ali joj uvek bude lepo kad se seti srednjoškolskih dana slave, dok se u trećoj strofi i sam narator susreće sa naletom nostalgije. Zanimljivo je postojanje jednog miksa u kojem pesma sadrži još jednu strofu u kojoj narator govori o svom ocu koji je radio u Fordovoj fabrici i svoje slobodno vreme provodio u veteranskoj organizaciji, razmišljajući kako mu je rat odneo dane slave. Springstin je smatrao da ova strofa kvari štimung cele numere, pa je nije uvrstio u završni miks za izdavanje.
Nije krio Springstin da voli ovu pesmu, štaviše, svirao ju je u autentičnom ambijentu – širom barova u Nju Džersiju. Naime, Springstin, kako smo napomenuli, nije postao pokondirena zvezda, već je, kada je bio uveliko poznat i uspešan, znao da se nađe u nekom od lokalnih barova. Nije mu bilo strano i da zasvira za prisutne – ipak ga je to hlebom hranilo na početku karijere.
Zanimljive su i činjenice oko video-spota. Spot je većinom sniman u baru Maxwell’s u Hobokenu, kao i na bejzbol terenu Miler Park stadiona u Zapadnom Njujorku (koji se, paradoksalno, nalazi u saveznoj državi Nju Džersi). Na MTV-ju je bio veoma zastupljen, štaviše, bio je nominovan u dve kategorije na godišnjim MTV nagradama – za najbolji spot muškog izvođača i najbolje izvođenje na spotu. Još je interesantnije – u spotu se pojavljuju dve gospođe Springstin – u tom trenutku tu funkciju je obnašala američka glumica Džulijen Filips, koja se pojavljuje na samom kraju spota, dok se u toku spota pojavljuje buduća gospođa Springstin – Peti Skjalfa, inače klavijaturista/gitarista/prateći vokal Springstinovog pratećeg E Street Band-a. Skjalfa u spotu učestvuje, iako na studijskom snimku ne svira, što je posledica činjenice da je pesma snimljena još 1982. godine, a Skjalfa se priključila grupi 1984, dok je spot snimljen 1985.godine u maju, prateći tajming izdavanja singla.
U pogledu plasmana na savremenim top-listama, može se reći da je pesma bila zapažena, doduše, više na američkim top-listama, što je i očekivano. Pesma je dosegla treće mesto na Billboard US Mainstream Rock top-listi i top-listama u Republici Irskoj, dok je peto mesto zauzela na Billboard Hot 100 top-listi. Kao deo albuma Born in the U.S.A. zauzela je prvo mesto na top-listama u čak dvanaest zemalja. Što se tiče diskografskih podataka, kao singl dostigla je tiraž od preko 1 000 000 prodatih primeraka u Sjedinjenim Američkim Državama – platinumski tiraž; preko 200 000 prodatih primeraka u Ujedinjenom Kraljevstvu – srebrni tiraž i preko 140 000 primeraka prodatih u Australiji – dvostruki platinumski tiraž. Pesma je neizostavna na Springstinovim koncertima, bolje rečeno, jedna je od Springstinovih omiljenih, čije izvođenje često premaši njeno zvanično trajanje. Što se tiče modernih platformi, zvanični spot za ovu pesmu – o kojem smo govorili – beleži preko 62 000 000 pregleda, dok na platformi Spotifaj numera beleži preko 296 000 000 preslušavanja i deveta je pesma ovog umetnika po broju preslušavanja na ovoj platformi.
Vratimo se malo na Springstina i Depjua. Nakon famoznog susreta u leto 1973. godine, njih dvojica će se sresti tek 2005. godine. Kada je pesma izašla, Depju nije imao dilemu da se radi o njemu i Springstinu, a Depju je već tada bio žitelj američke savezne države Vermont. Te 2005. godine sastali su se i ručali zajedno, da bi to učinili još jednom par godina kasnije. Depju se sećao da su se rastali tako što mu je Sedi (Saddie, Springstinov bejzbol nadimak, nešto kao tužni, tugaljivi – s obzirom na to da nije bio neki igrač, igrao je tužno loše) rekao da ga voli, na šta mu je Depju – onako, kapitenski – odgovorio da on voli njega i da je veoma ponosan što mu je Springstin bio saigrač.
Ultimativni dokaz da vreme ne može ništa pravim prijateljima došao je sa Depjuovom smrću 2025. godine, kada se Springstin kratkom, ali emotivnom porukom oprostio od svog druga iz detinjstva navodeći da mu je bio pravi prijatelj kada god mu je prijatelj bio potreban, dodajući stih iz pesme Glory Days u posveti preminulom Depjuu. Zna Boss kad je bio Saddie.
februar, 2026.
