piše: Marija Kovačević Kuzmanović
Kada bismo zaseli i popričali o uticajnim dramaturzima srpske pozorišne scene, apsolutno je nemoguće izostaviti Steriju iz razgovora. Njegova genijalnost u pisanju leži upravo u vešto obrađenim temama koje prevazilaze granice vremena na našim prostorima. Sterija je imao počasno mesto u prvom redu života svojih sunarodnika i vrlo je vešto preneo njihov senzibilitet u pisanu reč. Danas se mnogi domaći reditelji i dramaturzi rado vraćaju Steriji, publika takođe, upravo zato što su teme kojima se bavio aktuelne i dan-danas – svako od nas zna makar po jednog lika iz njegovih drama u stvarnom životu, a često prepoznajemo i više njih.
Rediteljka Iva Milošević je Sterijinu Pokondirenu tikvu obukla u savremeno ruho. Dala joj je boje, mimiku i stil koje možemo prepoznati, no je opet ostala dosledna Sterijinoj misli i viziji. Kako je i sama navela u intervjuu: „Želim da naša inscenacija Pokondirene tikve korespondira sa sadašnjim osećanjem stvarnosti i da se temelji na senzibilitetu sadašnjeg trenutka. Želim da se predstava zapita nad mogućnošću promene duboko, vaspitanjem i nasleđem ukorenjene, agresije u komunikaciji i delanju, kako kod onih koji su stubovi primitivnog zaostalog i netolerantnog u palanačkoj sredini, tako i kod onih koji iz očajanja teže površno shvaćenoj uzvišenoj egzistenciji.”
Dakle, koliko god se mi smejali na zaista briljantne opaske i situacije u predstavi, postoji doza empatije koju kao publika osećamo prema Femi. Nataša Ninković maestralno kombinuje i balansira Femino komično ludilo sa njenom iskrenom željom i težnjom da bude nešto više od onoga što joj je sredina nametnula. Taj momentum daje njenom liku dozu ljudskosti sa kojom možemo individualno saosećati. Isto tako ima nečeg oštrog i agresivnog u liku njenog brata Mitra (Slobodan Beštić) što nas navodi na još veću empatiju prema Femi. Ostali likovi (Iva Milanović, Ivana Šćepanović, Aleksandar Vučković, Sena Đorović, Aleksandar Đurica, Dragan Sekulić, Mateja Hubač i Uroš Obradović) predstavljaju pravu sliku i priliku palanačkog duha, čankolizaca i lažnih intelektualaca koji samo gledaju ili da nastave sa svojim palanačkim životom ili da se ovajde od udovice Feme.
Čak vizuelni kontrast kostima, kao i odudaranje enterijera Femine kuće od blatnjavog eksterijera imanja, umnogome doprinose tom jazu i sukobu između dve suprotstavljene strane. Femin kičasti ukus je nemoguće ne primetiti, a direktno pokazuje njenu želju i neznanje o onome čemu teži.
Kako i sama rediteljka izjavljuje: „Uzbudljivo mi je da pokušam da rediteljski sagledam Femino ludilo i reagovanje ovih oko nje kao hrabru i sumanutu težnju individue da dosegne neki lepši i bolji vid egzistencije od onog koji joj je nametnut. Takođe mi je želja da reakciju okoline koja se grčevito upinje da tome stane na put osvetlim kao agresivno udruženo reagovanje represivnog palanačkog duha. Mračni duh palanke je nažalost konstanta na ovim našim prostorima i zato je Sterija uvek aktuelan.”
Pokondirena tikva je predstava koju morate doživeti na sceni Narodnog pozorišta. Sama Sterijina vizija, teme kojima se bavi, pa i vrsna izvedba postave sigurno će vas nasmejati do suza, ali i podstaći da razmislite o Femama i drugima iz vaše okoline, kao i duhu vremena u kom živimo.
februar, 2026.
