piše: MoonQueen
U februaru se, tradicionalno, okrećemo ljubavnim temama, a ove godine odabrali smo jednu od najkompleksnijih slika italijanskog manirizma – svojevrsnu intelektualnu zagonetku autora Anjola Broncina. Sliku dvojakog naziva, Venera, Kupidon, Ludost i Vreme, ili Alegorija Venerine pobede, nastala je oko 1545. godine. Njen naručilac bio je veliki vojvoda Toskane, Kozimo I Mediči, na čijem je dvoru Broncino i bio zaposlen kao dvorski slikar. Kozimo Mediči pak nije planirao da ova slika ostane u njegovoj palati u Firenci, poslao ju je na poklon francuskom kralju Fransoi I, drugom velikom intelektualcu i poštovaocu kompleksne manirističke umetnosti.
Za ovu vrstu umetnosti, stvaranu pretežno u Italiji sredinom 16. veka, često se kaže da je rađena od strane bogatih i učenih ljudi, za iste takve, bogate i učene posmatrače. Bez konsultacija mitoloških i filozofskih knjiga, ali i znanja vezanih za istorijsku epohu u kojoj su slična dela nastajala, danas je teško shvatiti o čemu slike poput ove govore. Savremenom čoveku nedostaje širok spektar klasičnog obrazovanja kojim su plemići 16. veka bili zadojeni, te, da bismo protumačili Broncinovo delo, moramo se prvo bolje upoznati sa glavnim junacima ove male drame.
U vizuelnom središtu slike nalaze se figure Venere i Kupidona, dva antička božanstva koja se vezuju za pojam lepote i ljubavi. Ljubav, Kupidon, grli lepotu, Veneru, koja mu pak oduzima snagu predstavljenu strelom po kojoj je ovaj bog poznat. U drugoj ruci boginja drži zlatnu jabuku – referencu na mit o Parisu i početku Trojanskog rata. Predstavljene u skladu sa klasičnom ikonografijom i prepoznatljivim atributima, ove dve figure najmanje su zbunjujuće. Pitanje je – ko su svi ovi ljudi prikazani oko njih?
Desno od Venere prikazana je druga mlada žena, gotovo devojčica, ljupkog lica i raskošne odore. Ipak, nešto se čudno dešava sa njenim telom – ono se, kako stvari stoje, iz bogate plemićke haljine nastavlja u rep i zadnje noge zmaja (fantastične životinje koja je u evropskoj kulturi dugo vremena smatrana negativnim simbolom, o čemu svedoče i mnoge narodne pesme i bajke). Pažljivim posmatranjem uočićemo da su i njene ruke prikazane na neobičan način – kao da su im pozicije zamenjene, što u slučaju autora kakav je bio Broncino nikako ne može da se pripiše neznanju o ljudskoj anatomiji ili slučajnoj greški. U ruci naslikanoj sa desne strane, prekrivenoj starom i smežuranom kožom, devojka drži saće meda, dok se u levoj ruci, mladoj i punoj života, nalazi rep otrovne škorpije. Kada sve to povežemo sa pozorišnim maskama koje se nalaze ispod nje, postaje nam jasnije da je ova figura neka vrsta alegorijske predstave obmane ili prevare. Jer, baš kao i u pozorištu – maske skrivaju pravo lice glumaca, a predstava kojoj prisustvujemo samo je vešto kreirana opsena.
Ispred devojke Obmane nalazi se dečačić rumenih obraza i zlatnih uvojaka, veseo i spreman da par pred sobom obaspe ružama. Ipak, obratite pažnju na njegova stopala – ona gaze po trnju, nezaobilaznom pratiocu ruža, i probijaju njegovu nežnu kožu koja počinje da krvari. Na zglobovima njegovih nogu nalaze se i nanizani zvončići – tradicionalan simbol Lude (kojoj je jedinoj dozvoljeno da saopšti istinu, ma koliko ona bila strašna) ali i upozorenje, najava budućih patnji, koju u trenutku zanosa i strasti niko ne sluša.
O kakvoj je patnji reč? To će nam postati jasnije kada sagledamo figuru naslikanu u levom delu slike. U polutami drugog plana, delimično skrivena iza Kupidona, predstavljena je figura sa grimasom očaja na licu, koja u bolu svoje agonije vrišti. Ona je ujedno i jedini protagonista slike čija prava priroda nije namerno ulepšana. Ponekad, ova figura je tumačena kao Bol ili Ljubomora, mada je verovatnije da je u pitanju nešto treće. Isto kao što nam na prvi pogled trnje koje probija dečakova stopala može promaći, tako je potrebno dobro se zagledati u lice osobe koja pati da bi se primetili važni detalji njene fizionomije. Jer – usana široko otvorenih u vrisku, ona nam pokazuje da nema zube, kao i da joj je jezik delimično truo. Prava je sreća što većina savremenih posmatrača nema nikakvu ideju na šta se ove reference odnose, s obzirom na to da ljudima 16. veka nije bilo potrebno nikakvo dodatno tumačenje.
Sredinom prethodnog, 15. stoleća, francuski vojnici koje je kralj Šarl VIII poslao u pohod na južne delove Apeninskog poluostrva, proširili su među domaćim stanovništvom novu bolest koja će uskoro zahvatiti celu Evropu i kojoj sve do početka 20. veka neće biti leka. Italijani su je simbolično nazvali francuska bolest, a nama je danas poznatija pod svojih stručnim nazivom – sifilis. Iako sifilis nije u potpunosti iskorenjen, danas se on leči antibioticima, te malo ljudi doživljava njegove poslednje stadijume – truljenje mesa, ispadanje zuba i otpadanje nosa. Preplašeni pred najezdom neizlečive venerične bolesti koja je harala kontinentom, Broncinovi savremenici bili su sasvim dobro upoznati sa njenim posledicama, kao i izgledom zaraženih pacijenata. Stoga možemo reći da je naslikana figura zapravo posledica nepromišljene ljubavi i nekontrolisanih strasti na koje nas zvončići Lude upozoravaju, tačnije – Sifilis.
A kakve sve ovo ima veze sa temom broja – vremenom i njegovim protokom? Nad čitavom ovom scenom bdiju još dve figure – čovek u poznim godinama i žena sa licem ponovo nalik maski. Njih dvoje otimaju se o zastor kojim devojka, Zaborav ili Noć, pokušava da pokrije ovu scenu greha, dok muškarac to sprečava. Na njegovim leđima vidimo krila i peščani sat – tipičan simbol prolaznosti vremena. Ikonografija je u ovom slučaju nedvosmislena – Broncino je na tradicionalan način prikazao Saturna ili Krona, titana čija je svetovna varijanta imena često i – Starac Vreme. I upravo se u njegovom gestu otkriva pouka ove vizuelne glavolomke: Vreme nam svima odbrojava zemaljske dane i na kraju uvek otkriva posledice grešne ljubavi.
Šta mislite – da li je kralj Fransoa I uspeo da reši zagonetku?
februar, 2026.
