piše: Aleksandra Vujić
Paradajz, mocarela i bosiljak. Svega tri glavna sastojka i jedno od najpoznatijih jela na svetu je spremno. Reč je, naravno, o margeriti. Ova pica je skromni klasik, uvek aktuelan, a znate li priču o njenom nastanku?
Iza jednostavnog recepta krije se priča stara više od jednog veka. Naime, davne 1889. godine kraljica Margerita Savojska posetila je Napulj. Glavni kuvar, Rafael Espozito, odlučio je da kraljici pripremi nešto novo i posebno. Inspiracija mu je bila italijanska zastava, te je uzeo crveni paradajz, belu mocarelu i zeleni bosiljak, spojio to sa testom i, eto prve margerite! Kraljici se pica veoma dopala, pa je u to ime, nazvana po njoj.
Pomislićete – pa zaboga, kako je tako jednostavno jelo dostojno jedne kraljice?! Upravo je u tome trik! Kada su u pitanju jednostavna jela kao što je ova pica, umeće kuvara najviše dolazi do izražaja. Nema ukusa koji mogu da sakriju greške.
Ipak, sve ovo napisano samo je nepotvrđena legenda koju su Italijani prigrlili (toliko da je 1989. postavljena plaketa koja obeležava stogodišnjicu izuma). U prilog tome da se ovo sve sa kraljicom ipak nije desilo ide i činjenica da je ime pice prvi put upotrebljeno tek tridesetih ili četrdesetih godina prošlog veka. Takođe, nema nikakve potvrde u medijima da je kraljica ikada bila u poseti Napulju, a – šta nije u medijima, nije se ni desilo. U napuljskim arhivama se čak vek pre navodne posete kraljice spominju isti dodaci za picu.
Pravljenje prave pice margerite standardizovano je i propisano od strane Udruženja majstora prave napolitanske pice (Associazione verace pizza napoletana).
Pica mora biti okrugla, ne veća od 35 cm, testo napravljeno od brašna tipa 00. Obavezno je ručno mešenje testa! Sorta paradajza mora biti san marzano, a najbolje ako je uzgajan oko vulkana Vezuv, zgnječen rukom i začinjen prstohvatom soli i maslinovim uljem. Bufalo mocarela, sveža, podrazumeva se, iz južnih krajeva Apeninskih planina. Na sve to nekoliko listova svežeg bosiljka. I kada se svi ovi uslovi ispune, pica ide u peć na drva na jako visoku temperaturu (oko 485 stepeni) na devedeset sekundi.
Naravno, varijacije postoje, čak i u samoj Italiji, pa se tako u Rimu pica sprema sa tanjim testom, na nižoj temperaturi. Na severu je testo deblje i bogatije, a koristi se drugačiji sir. Na Siciliji su dozvoljeni još neki dodaci, kao što su origano i inćuni. O varijacijama ove pice koje su nastale širom sveta suvišno je govoriti – previše ih je!
Sve u svemu, pica margerita je mnogo više od jednostavnog jela – ona je simbol italijanske kuhinje, tradicije i nacionalnog ponosa. Njeni skromni sastojci kriju bogatstvo ukusa koje osvaja generacije širom sveta. U vremenu kada su pice postale složene i pretrpane dodacima, margerita podseća da savršenstvo leži u jednostavnosti. Bilo da je jedete u srcu Napulja, u lokalnoj piceriji ili kod svoje kuće, prava margerita uvek donosi autentičan ukus Italije na vaš tanjir.
septembar, 2025.
