Intervju vodila: Jasna Žarković
Naviga morima i okeanima, piše poeziju, crta svet svojih misli i uvida, voli muziku i sve što učini da život zacakli. Damir Janjalija, alias Damir Damir, nosilac stotina hiljada pređenih nautičkih milja, autor četiri zbirke haiku poezije i jedne ljubavnih pesama, kao i hrpe poetsko-angažovanih crteža. Druženje s njim i razgovori, kao ovaj danas, za mene su avantura upoznavanja jedne posebnosti koja sebe ne potpisuje tako, ali ostavlja dovoljno umetničkih tragova i zagonetnih osmeha koji ga takvim opisuju.
Evo i našeg rama za jedan od mogućih portreta Damira Damira.
Haiku – osluškivanje prirode u tri stiha
1. Koliko su duge, prekookeanske plovidbe uticale na to da posegneš za sastavljanjem stihova u haiku formi, a koliko je poezija iskonska potreba svakog ko voli da gleda, čita, upoznaje i oseća svet?
Pa pre bih rekao da je to neka iskonska ljudska potreba da se iskaže sopstvena vizura sveta, a prekookeanske plovidbe i sučeljavanje sa bespreglednom plavom samoćom su doprineli da se okrenem unutrašnjem putovanju i artikulišem svoj umetnički glas.
2. Koliko se za haiku poeziju zna u našoj čitalačkoj sredini? Čini mi se da si više objavljivan, čitan, cenjen i nagrađivan u Japanu nego u srpskoj poetskoj kasabi.
Mogao bih se složiti sa tom tvrdnjom, koja, nažalost, više govori o kasabi nego o meni kao autoru.
Na meni je da pišem, na drugima da prepoznaju.
3. Kako bi, u najkraćem, opisao haiku? Koliko je ovaj format zahtevan, kako formom tako i sadržajem?
Haiku je životna filozofija o prepoznavanju sreće u malim stvarima i u potpunoj je suprotnosti sa današnjim konzumerističkim načinom života, koji nas polako vodi u sigurnu propast.
Format haikua je zahtevan onoliko koliko je velika tvoja želja da stvoriš nešto lepo. Teško da će, ako sedneš u kafanu i popiješ par rakija, iz tebe spontano izaći japanska kratka pesmica od sedamnaest slogova sa pauzom između prvog ili drugog stiha, umetnutom sezonskom rečju, iliti kigom, i dubljim značenjem koje se krije ispod naizgled prostog zapažanja. Potrebna je igra i što se više igraš slogovima — to je haiku bolji.
4. Uzori su ti stari japanski majstori ili voliš i savremene haiku pesnike? Koliko su drugi uticali na stvaranje tvog glasa?
Za svoje najveće uzore uzimam pripadnike škole gendai ili u prevodu modernog haikua, čiji, mogu reći, pankerski stav i slobodan stih najviše odgovaraju mom duhu. Među njima omiljeni haiđin mi je Taneda Santoka. Ali opet, ako mi je Santoka mama (haha), Bašo je moj tata koji me je naučio samoj disciplini pisanja haikua.
Siguran sam da bez nezasitog čitanja poezije nema ni dobrog pesnika, tako da je uticaj drugih na moje stvaralaštvo nepobitan.
„Osećam se sigurno u koži ljubavnika”
5. Zbirka ljubavnih pesama Ljubavna pisma Silviji Plat (2025, Enklava) u naslovu otkriva komunikaciju s tvojim pesničkim uzorima. S kim još?
„Pesnički uzori” mi zvuči otuđujuće. Pre bih ih nazvao dragim ljudima, pa zašto da ne i prijateljima, čija se umetnička dela prepliću s mojom svakodnevicom i boje je. Ima tu izmaštanih razgovora sa nestvarnim i stvarnim ljubavima, a zaluta i neki monolog sa samim sobom.
6. Kažeš u pesmi Santa Fe: „Osećam se sigurno u koži ljubavnika”. Zašto pisanje ljubavne poezije nazivaju hrabrošću?
Zato što patrijarhat ne prašta mušku suzu, osim ako je potekla za majku otadžbinu.
7. Šta je za tebe ljubav: u ovoj zbirci poezije, haiku stihovima ili u crtežima… Koliko tu ima zapisa iz ličnog, a koliko iz pročitanog života?
Ljubavna pisma Silviji Plat zapravo su moj pokušaj da se odgovori na pitanje šta je to ljubav.
Ima ta jedna pesma u zbirci:
Kad kažeš ljubav
„pomislim na poslednje dane leta
i otvoreno more
koje se nepokolebljivo
razbija o obalu.”
Upravo to, spremnost da staneš uz voljenu osobu i kad joj ide loše, ne računajući na korist za sopstvenu guzicu, jer neće lepota spasiti svet, spasiće ga saosećanje. Naravno, sve to uz dozu zdravog razuma, jer lako je danas nabasati na nečoveka.
Što se tiče drugog pitanja, recimo da sam u mladosti slabije čitao.
8. Kada nekome pokloniš pesmu, da li mu poklanjaš svoju misao i emociju ili naslućuješ njegovu?
Hm, zanimljivo pitanje. Rekao bih da se stvari uglavnom svode na neko ja, ja, pa ja, ali makar iskreno ja. Mada opet, nije mi strano prošetati rivom u tuđim cipelama, doduše mnogo ređe.
9. Čiju knjigu poezije nosiš sa sobom na daleka putovanja?
Zahvaljujući elektronskim knjigama, ova slatka muka je danas umnogome ublažena. Ipak, teško se osloboditi starih navika, pogotovu ako su lepe poput čitanja papirne knjige. Zato biram Ričarda Brotigana — kratko, dovitljivo i osećajno, odličan saputnik.
Muzika u poeziji i poezija u muzici
10. „Crni molitvenik/ ploča Četa Bejkera/ i ogledalo u hodniku/ još uvek veruju u ljubav.” (Telefon nije zazvonio danima)
Evo i muzike u tvojoj poeziji! Ne samo u imenu jednog džez majstora. Ima je u atmosferi mesta kroz koja prolaziš, u tonovima sutona, mora ili snega… Šta čuješ dok pišeš, a šta dok ploviš?
Za sada je jedino sigurno da ne čujem telefon (haha).
Tokom pisanja, to je moj glas koji frenetično ponavlja reči u potrazi za pravim ritmom.
Što se tiče plovidbe, ona je više stvar vizuelnog, ali, zbog ugođaja, recimo da je umesto olujnog vetra mnogo prijatnije slušati Tomu Bebića, on mi prvi pada na pamet.
11. „Ptice koje odlete nisu one iste koje se vrate” su stihovi tvoje pesme Peto proleće uz koje ja čujem Tinderstikse. Da li bi svaka tvoja pesma mogla da se ozvuči? Neke možda uglazbe?
Pesme su odletele od mene poput ptica i sada vode svoj nezavisni život. Vreme će pokazati koliko su daleko otišle i u kojoj će se inkarnaciji vratiti. Ako na toplom jugu sretnu neke druge dobre ptice, siguran sam da će se uglazbiti (haha).
12. Da li su rokenrol pesnici ti koji potvrđuju koliko je muzika važna za poeziju i poezija za muziku?
Po mom skromnom mišljenju, rekao bih da su to najbolje potvrdili kantri i folk izvođači. Bez obzira na to da li pevaju o ljubavi, odmetništvu ili socijalnoj nepravdi, njihove reči dugo odzvanjaju u ranjenoj duši.
Ali na kraju krajeva, sve je to rokenrol, a „sloboda još samo jedna reč da nemaš šta izgubiti”.
13. Kako bi izgledala plejlista rokenrol pesnika koju bismo voleli da slušamo u tvom omiljenom beogradskom klubu?
Jedan od scenarija bi mogao biti: kišni četvrtak, prozor s pogledom na Karađorđevu, sa ozvučenja se čuje Dilanovo mrmljanje. Slede Džoni Keš, Lenard Koen, Tauns Van Zandt, Kris Kristoferson, The Felice brothers, Wilco… Sve to utopljeno u gemištu.
Preporuka
6. Poslednje pitanje, koje postavljamo svim sagovornicima i sagovornicama – možeš li čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Drage i dragi KUŠ!-ani, od srca vam preporučujem: Selindžerovih devet priča objedinjenih pod naslovom Za Esme, jedan visoko stilizovani film kineskog režisera Vonga Karvaja Srećni zajedno (Happy together), predstavu Ućutkivanje Sokrata, muzičku numeru Ostani slobodan (Stay free) grupe The Clash , i sliku Paula Klea Ružičnjak (Rose garden).
Za sam kraj dana predlažem vam stihove pesme Lična karta Mahmuda Derviša.
septembar, 2025.
