piše: Pavle R. Srdić
Krajem jula ove godine, šou-biznis je ostao bez jedne od svojih prepoznatljivih zvezda, britanskog rok i hevi-metal muzičara, Ozija Ozborna. To je čovek koji je svetu ostao poznat kao prvi – za mnoge i jedini pravi – frontmen i vokal birmingemskih hevi-metal patrijaraha, grupe Black Sabbath, i čiji je javni i privatni život intrigirao svet i punio stupce muzičkih magazina i tabloida, a najviše zbog raznoraznih ispada, često činjenih pod uticajem alkohola i narkotika.
No, poslednjih trideset i pet godina, Ozija smo mogli upoznati u drugačijem svetlu – kao čoveka posvećenog svojoj muzičkoj misiji i svojim poštovaocima, čoveka koji se aktivno bavio filantropijom i koji nas je zasmejavao svojom, slobodno rečeno, neusklađenošću sa modernim tokovima i običnim životnim situacijama – ne toliko zbog neke nadmenosti, već više zbog aure superstara, koja ga je više decenija odvajala od redovnih životnih tokova. A, naravno, ima zahvaliti i poročnoj prošlosti. Ali, bilo kako bilo, poživeo je, dočekao i da mu unučad porastu, postao legenda za života. Toga ne bi bilo da nije bilo nje.
Baš u to životno doba, kada je definitivno raskrstio sa alkoholom i narkoticima, Ozi Ozborn ulazi u jednu mirniju fazu svoje solo karijere, gde počinje nešto manje da stvara, a više da leži na lovorikama svoje slave. Ali, daleko od toga da je njegovo stvaralaštvo izgubilo na kvalitetu. Te 1991. godine, Ozborn je izdao svoj šesti solistički studijski album, pod nazivom No More Tears, a jedan od singlova na pomenutom albumu bila je njegova, verovatno najpoznatija i komercijalno najuspešnija balada – Mama, I’m Coming Home. Pesma je kao singl objavljena novembra 1991. godine u Ujedinjenom Kraljevstvu, dok je u SAD izdata februara naredne godine.
Kao autori ove pesme potpisani su Ozborn, tadašnji gitarista njegovog pratećeg benda, danas čuveni američki gitarista Zek Vajld, i još jedan rok/hevi-metal velikan, počivši Lemi Kilmister, frontmen britanskih velikana, grupe Motörhead. Stvaralački proces je tekao tako što je Ozborn imao melodiju, koju je godinama nosio u svojoj glavi, bez adekvatne realizacije ili teksta koji bi kompletirao pesmu. Uz Vajldovu pomoć, napravljen je kostur kompozicije na klaviru, ali bio je potreban adekvatan tekst. Bitna stvar jeste ta da je Ozborn imao želju da pesma bude posveta, a za tekst se obratio svome prijatelju, Lemiju, koji je bio autor teksta za još tri pesme na pomenutom albumu. Ozborn je bio šokiran brzinom kojom je Lemi načinio ne jednu – nego tri verzije pesme, nakon što je saslušao Ozijevu želju, inspiraciju i način na koji je smatrao da tekst treba biti sačinjen. Prema Ozijevom kazivanju, nije stigao ni da dođe do kuće, kada ga je Kilmister pozvao i rekao da je pesma gotova i da može doći da izabere verziju. Reče Ozborn – kao da je pisao poruku, a ne pesmu. Pa, ima istine, pesma jeste poruka jednoj osobi u njegovom životu.
Lilijan Junit Ozborn je bila u životu kada je njen prvi sin i jedno od šestoro dece otpevao ovaj hit. Ova bivša fabrička radnica, koja je preminula 2001. godine, značajna je ličnost u životu Ozija Ozborna i njegova biološka majka, ali ne Mamma iz pesme. Ova pesma ima sličnost sa čuvenim primerom iz naslednog prava (dugo vas nisam zamarao svojom strukom i njenom naukom) u pogledu tumačenja zaveštanja i davanju smisla izrazima koji se istom koriste, tj. da se isti imaju posmatrati s aspekta značenja koje su oni imali za zaveštaoca. Naime, jedan zaveštalac je u svom zaveštanju lakonski izjavio: „Sve majci”. Običnim jezičkim tumačenjem, čitalac zaveštanja bi zaključio da zaveštalac sve ostavlja svojoj majci. Međutim, majkom je zaveštalac zvao svoju suprugu, majku svoje dece, pa je zaveštanje imalo biti tumačeno tako da je sve nasledila supruga zaveštaoca. Isto tako, Ozborn peva majci, ali ne svojoj, već majci svoje dece, tj. svoje najmlađe troje dece, da budemo sasvim precizni.
Šeron Ozborn je u život Ozija Ozborna ušla na mala vrata, kao ćerka menadžera grupe Black Sabbath, Dona Ardena. Nije počelo bajno – s obzirom ne to da je Arden bio taj koji je isterao Ozborna iz grupe, pa je bio primoran da krene u solo vode. Međutim, isterujući Ozborna iz grupe, nije mogao u trenutku da pretpostavi i da isteruje svoju ćerku Šeron iz svog okruženja. Šeron je odlučila da otkupi Ozbornov menadžerski ugovor od svog oca 1979. godine i od tada, sve do same njegove smrti, bila je glavna i odgovorna za njegovu karijeru. Don Arden je bio toliko ljut da je – pazite sad – obio dom svoje ćerke, govorio Oziju da ona želi da ga zavede i pokrade, a na kraju – pokušao je i da ubije Šeron. Naravno, decenijama su odnosi oca i ćerke bili narušeni, ali je Šeron ipak bila mekšeg srca i vodila je brigu o svom ocu kada je on oboleo od Alchajmerove bolesti, praštajući mu za sve.
Iako danas rok kritičari imaju donekle podeljena mišljenja o Šeron, jedno je sigurno – obezbedila je svetu još nekoliko decenija Ozija Ozborna. Krajem sedamdesetih i gotovo kroz cele osamdesete godine, Ozborn se nalazio na vrhuncu slave svoje solo karijere, ali i u kovitlacu droge i alkohola. Praksa je pokazala, smrću mnogih pop i rok zvezda, da se tako ne može dugo, i Šeron se bacila na posao. Dug i trnovit put je bio do Ozijeve rehabilitacije – brojni ekscesi i skandali, dobrano medijski propraćeni, a na kraju – fizički napad na Šeron, kada je Ozi pod uticajem droge i alkohola pokušao da je zadavi. To je bila kap koja je prelila čašu, ali, umesto da ga napusti, Šeron je bila ta koja ga je oterala na rehabilitaciju. Istini za volju, Ozborn se nikada nije rehabilitovao, ali momenti kada se vraćao porocima su bili daleko kraći i manje intenzivni nego lane. Jednostavno, znao je da se decenije zavisnosti ne brišu gumicom, ali ni da se čovek ne može bar malo obuzdati.
Šeron se, u odnosu na Ozija, pokazala veoma odgovornom i razboritom. Štitila je njegove interese gde god je mogla, zbog njega ulazila u klinč sa drugim slavnim ličnostima – mahom kolegama iz suprugovog esnafa, osnovala dobrotvornu organizaciju koja je pomagala tamo gde je bilo potrebno na svetskom nivou – između ostalog, invalidska kolica za bolnicu u Pančevu – a bila je i spiritus movens u pogledu osnivanja i održavanja poznatog svetskog muzičkog festivala Ozzfest, koji je možda i prvi tog tipa u svetu koji je, uglavnom, promovisao hevi-metal. Poznat je i reality show pod nazivom The Osbournes, a koji se emitovao na MTV-iju, u kojem smo Ozborna mogli videti kao, doduše atipičnog, pater familias-a i u kojem je pobrao dodatne simpatije publike. Naravno, i tu se pitala Šeron.
Vratimo se na samu pesmu. Naime, publici je bilo čudno otkud to da se Ozi Ozborn okrene baladi, te da na taj način ispolji neke tananije, nešto intimnije emocije. Zapravo, za samu formu pesme zaslužan je Zek Vajld, koji je obrise ove pesme stvorio na klaviru, a kao što smo rekli, Lemi Kilmister je Ozbornu ponudio više verzija pesme, pa je, eto, mogao da bira. Ipak, ovaj muzički obrt je imao pozitivan ishod. Istorijske okolnosti su htele da ova numera postane i vojnička pesma. Kako je te 1991. godine u toku bio Prvi zalivski rat – doduše, završio se do objave ovog albuma – mnogi vojnici koji nisu bili demobilisani nakon završetka istog, kupovali su ovaj singl i album, i u svojim pismima i pozivima citirali naslov ove pesme, najavljujući srećan povratak kući.
Imajući u vidu da hevi-metal umetnici nisu imali mejnstrim uspeha na top-listama, ova pesma i nije prošla toliko loše, mada treba imati u vidu da je taj uspeh bio zapaženiji na severnoameričkom kontinetu – broj 2 na US Mainstream Rock i broj 28 na US Billboard Hot 100 top-listama, a vredne pomena su i broj 6 na US Billboard Hot Rock & Alternative Songs listi i broj 4 na US Rock & Metal listi – potonje dve u periodu neposredno nakon Ozbornove smrti. Što se tiče diskografskih podataka, singl je dostigao platinumski tiraž u Sjedinjenim Američkim Državama, sa preko 1 000 000 prodatih primeraka.
Što se tiče modernih platformi, spot za ovu numeru na Jutjubu je pregledan preko 127 000 000 puta – inače, radi se o drugoj verziji spota za ovu pesmu, s obzirom na to da se prva nije svidela samom Ozbornu – dok je na Spotifaju pesma preslušana preko 259 000 000 puta. Naravno, pregledi i preslušavanja su buknula nakon 22. jula 2025. godine, tj. dana kada nas je Ozborn napustio. Pesma je bila neizostavna na Ozijevim nastupima, a Ozborn nije propustio ni da je izvede na svom poslednjem, oproštajnom koncertu pod nazivom Back to the Beginning, održanom na Vila Parku, stadionu svog voljenog fudbalskog kluba Aston Vile – što bi se reklo, u njegovom dečačkom komšiluku.
Tada je poslednji put uzvikivao „Mama, I’m Coming Home”, kao i dosta puta do tada – kada je zvao svoju suprugu Šeron da saopšti da je turneja gotova i da se vraća kući. Ovaj put zauvek, u svoj rodni Birmingem. Iako svi misle da je kraj – ako ima zagrobnog života – tek je počelo, jer na Ozijevom nadgrobnom spomeniku piše „Let the Madness Begin!” Mislite o tome – Princ tame je nešto znao.
septembar, 2025.
