piše: MoonQueen
Jun je tradicionalno mesec kada se obavljaju radovi u polju, zbog čega se scenama kosidbe i žetve ovaj mesec predstavljao i u najstarijim oslikanim kalendarima u Evropi. Ovog juna pak posetićemo jedno malo skandinavsko mesto, dansko selo Skagen, u kojem je 1905. godine slikarka Ana Anker prikazala svoje komšije tokom žetve.
Ana Anker bila je danska slikarka koja je živela i stvarala krajem 19. i tokom prvih decenija 20. veka. Rođena je u Skagenu, mestu koje je tokom sedamdesetih godina 19. veka postalo jedna od najznačajnijih umetničkih kolonija u Danskoj. Formiranje slikarskih kolonija van velikih gradova, često u manjim priobalnim mestima ili šumama, bila je tradicija pokrenuta sredinom veka, najpre u severnim i zapadnim delovima Evrope. Bežeći iz velikih gradova u prirodu, mnogi slikari s kraja veka provodili su letnje mesece slikajući pejzaže i lokalno stanovništvo pod vedrim nebom, a jedan primer ovakve prakse bila je kolonija skagenskih slikara u Danskoj. Mala Ana, čiji je otac držao pansion u ovom mestu, odrastala je okružena slikarima koji su ih posećivali svakog leta, te je veoma rano otkrila svoj umetnički talenat. Kasnije će izučavati slikarstvo u Kopenhagenu i Parizu, gde joj je jedan od mentora bio čuveni slikar Pjer Pivi de Šavan, čiji se posredni uticaj može naslutiti u koloritu potonjih Aninih slika, među kojima su svakako i Žeteoci.
Predstave žetelaca i kosača u evropskoj istoriji umetnosti imaju svoju tradiciju, kao što smo već pomenuli, u prvim oslikanim kalendarima, kada se svaki mesec ilustrovao poljoprivrednim delatnostima koje mu pripadaju i odgovarajućim znakom zodijaka. Međutim, kako se istorija evropske umetnosti s vremenom razvijala, od prvih srednjovekovnih oslikanih kalendara i rukopisa, ovakve teme smatrane su manje važnim, pa im se tokom perioda renesanse nije posvećivala tolika pažnja. Ponekad je pokoji umetnik posebno zainteresovan za život seljaka slikao radove u polju, ali su oni češće prikazivani u pozadini, kao deo scenografije, nego što su zavređivali centralno mesto i bili nosioci radnje. Rano moderno doba donelo je novo interesovanje za život običnog čoveka, radnika i seljaka, pa se na slikama nastalim u doba realizma mogu videti prve ozbiljne studije ljudi koji se bave poljoprivrednim delatnostima.
Buđenje svesti o pravima i značaju radničke klase i seoskog stanovništva, koje su išle u korak sa revolucijama i socio-političkim promenama 19. veka, pronašle su put i do slikarskih štafelaja. Jedan broj umetnika slikao je seljake kao vid socijalne pobune, dok su u drugoj polovini veka slikari poput impresionista, koji su želeli da uhvate specifičnu poziciju svetlosti i senke, počeli u većoj meri da oslikavaju seoske predele i ljude sa ciljem eksperimentisanja likovnim jezikom i pravilima. Iako je u ovim slučajevima socijalna tematika bila sekundarna, lepota seoskog pejzaža, blagodeti prirode i boje koje su hvatane pod prirodnom svetlošću sunca, te rasvetlile impresionističku paletu postali su dovoljan razlog da se umetnici posvete prikazivanju života na selu.
Ovakav razvojni put jedne specificne teme utkan je, sa namerom ili sasvim slučajno, i u sliku Žeteoci Ane Anker. Po svojim likovnim odlikama, njeno delo blisko je impresionističkom načinu tretiranja teme. Kolorit slike jasno ukazuje da je ona nastala napolju, pod prirodnom svetlošću, a iako smo svesni da naslikanim ljudima predstoji težak rad u polju, nemamo utisak težine dok je posmatramo. Scena je više dokument jednog trenutka, gotovo radosna uspomena na blagodeti sunčanih dana u pretežno hladnoj, severnoj zemlji, nego sociološka studija/kritika teškog položaja seljaka u Danskoj početkom 20. veka.
Ipak, Anini savremenici videli su u njoj i trag suptilnog simbolizma, prepoznajući u figuri muškarca sa kosom moguću vezu sa smrću koja je takođe tradicionalno prikazivana kao muškarac sa ovom alatkom u ruci. Simbolistička asocijacija je veoma blaga, ali prisutna – iako je kosidba uglavnom obavljana tako što su muškarci sekli seno a žene ga prikupljale (zbog čega se kosa, sasvim očigledno, nalazi u muškarčevim rukama), žetva, baš kao i setva, jesu veliki događaji u životima seoskog stanovništva, po kojima se čitav godišnji ciklus merio i uređivao. U mnogim drevnim kulturama je zbog toga nova godina počinjala jednim od njih, a vreme smrti, kao i novog rađanja žita usklađeni su sa potonjim hrišćanskim kalendarom. Prirodni ciklus večnog obnavljanja prirode, u kojem je smrt neminovna ali ne i negativna, deo je shvatanja i razumevanja vremena modernih ljudi, sa većom ili manjom svešću o tome. Zbog toga čak i ako u figuri žeteoca vidimo figuru Velikog kosača, ona ne treba da nas plaši – umesto dramatične poruke o sveprisutnosti smrti, slika Ane Anker podseća nas da živimo upravo zahvaljujući večitoj smeni prirodnih ciklusa.
jun, 2025.
