piše: Nevena Stajković
Roman Mesečeva palata Pola Ostera objavljen je 1989. godine, te čak i iskače iz okvira rubrike Prikaz knjige koja predstavlja novija dela savremene književnosti; međutim, kako izdavačka kuća Geopoetika obraduje čitaoce i čitateljke pred Međunarodni beogradski sajam knjiga štampajući nove primerke svojih negdašnjih izdanja, ovaj tekst je mali znak zahvalnosti za njihov gest. Ipak, ne radi se samo o zahvalnosti, već i o svevremenosti Osterovih dela, pa hajde da vidimo kakvom izvanrednom pričom i kojim nesvakidašnjim junacima nas je pisac počastio u romanu Mesečeva palata.
Marko Stenli Fog – M. S.
Osterova dela odišu prijatnom izvesnošću utoliko što smo sigurni da će sve intrige i nedoumice u nekom trenutku, kroz pripovedanje, razjasniti. Takav je slučaj i u Mesečevoj palati jer nam pisac već u prvom pasusu pruža sadržaj knjige. Međutim, te šture informacije nam ne znače mnogo i Oster je toga svestan, te priču počinje od samog početka, 1969. godine, godine kada je čovekova noga kročila na Mesec. Tada glavni junak romana, Marko Stenli Fog bio je sedamnaestogodišnjak i živeo je s ujakom, klarinetistom i vatrenim navijačem Karbsa, jer mu je majka poginula u saobraćajnoj nesreći kada je bio dete, a oca nikada nije upoznao. Kada je ujak Viktor preminuo, Marko je bio prinuđen da započne samostalan život, te je prošao kroz velike patnje i iskušenja. Naime, ušteđevinu je potrošio na školovanje, ali to nije bilo dovoljno, te je prodao 1492 knjige koje mu je ujak, uz odelo i drveni šah, poklonio na rastanku. Neko vreme živeo je u stanu bez struje, telefona i jeo samo dva jajeta dnevno. Naravno, biva izbačen iz stana zbog neplaćene kirije, pa nekoliko meseci živi u Central parku i hrani se otpacima iz kante.
„Svakako da mi nije namera da ovo predstavim kao uživanje. Nije bilo ničeg romantičnog u traganju za mrvicama, a i početna zanimljivost brzo se istrošila. Sećam se jedne scene iz knjige koju sam pročitao, ’Lazariljo de Tormes’, u kojoj pregladneli hidalgo ide naokolo s čačkalicom u zubima ne bi li ostavio utisak nekoga ko je upravo pojeo obilan obrok. I sam sam počeo da pribegavam triku s čačkalicom, i nisam propuštao da uzmem punu šaku kada sam odlazio u restoran na kafu. Njih sam grickao u periodima između obroka, a isto tako sam mislio da, zahvaljujući čačkalici u zubima, izgledam bezbrižno – oličenje samodovoljnosti i spokojstva.”
Mesečeva palata, Pol Oster
Spletom srećnih okolnosti, njegov prijatelj Zimer i poznanica Kiti ga pronalaze i spasavaju mu život. Marko počinje da radi kod bogatog starca Efinga, a on nas opet dovodi do Solomona Barbera, neobičnog univerzitetskog profesora. Dalje priča prati ova tri junaka, njihova susretanja i mimoilaženja.
Tomas Efing
Još jedna ključna reč Osterove poetike je slučajnost. Upravo slučajnost će Marka dovesti do Tomasa Efinga, a on će mu, potpuno nesvesno, otkriti tajnu njegovog porekla. Mladić počinje da radi kao Efingova desna ruka utoliko što je starac prikovan za invalidska kolica. U početku ima ulogu nekoga ko će starcu praviti društvo, čitati mu putopise i romane i izvoditi ga u šetnju. Međutim, kada starac, predosećajući da mu se bliži smrt, odluči da napiše nekrolog, Marko postaje hroničar njegovog života.
„Ogroman deo njegove ličnosti bio je zasnovan na lažima i podvalama, i gotovo je nemoguće bilo odrediti kada govori istinu. Voleo je da zavarava svet svojim neočekivanim eksperimentima i nadahnućima, a od svih podvala koje je izvodio, najmilija mu je bila da se pravi mrtav.”
Mesečeva palata, Pol Oster
Efingova priča je neverovatna. Najpre, njegovo ime i nije Tomas Efing, već Džulijan Barber. Bio je bogati, raskalašni slikar, oženjen Elizabet, ženom slabih živaca. Kada odluči da ode na proputovanje Zapadom, konkretno saveznom državom Jutom, njegov mladi pratilac Barn padne sa litice i pogine, a Džulijan ostaje sam u pustinji. Taj period bio je najplodonosniji za njega kao slikara i on iskoristi sva platna i druge materijale koje je poneo slikajući pejzaže koji mu se svakog dana ukazuju pred očima. Dom mu je bila pećina koju su jedne noći zaposela ozloglašena braća Grešam, pa je bio primoran da se krvavo obračuna sa njima i opljačka ih. To je bila prilika da prividno umre, vrati se u civilizaciju i započne novi život, pod imenom Tomas Efing, ne nastavivši karijeru slikara. Saznavši da ima sina kojeg nikada nije upoznao, starac je do kraja života istraživao o njemu, saznao da se zove Solomon Barber i ostavio mu veliko nasledstvo.
Solomon Barber
Marko Fog stupa u kontakt sa Solomonom Barberom nakon Efingove smrti. Solova biografija je možda manje interesantna od očeve, ali njegova ličnost to nadomešćuje. Naime, Sol je bio dečak koji je odrastao bez oca, uz s uma sišavšu majku. Pokušavajući da popuni emotivnu prazninu, pretvorio se u čoveka od 150 kilograma koji nosi raznolike šešire. Postao je ekscentrična ličnost da ne bi upao u depresiju i potpuno se otuđio od sveta. Uprkos podsmesima vezanim za njegov izgled, bio je jedan od omiljenih profesora na univerzitetu na kojem je predavao, te stupa u emotivnu i seksualnu vezu sa studentkinjom i to ga dovodi do gubitka posla i reputacije. Njegova do tada blistava karijera se nastavlja na malim univerzitetima i on odlučuje da se ne skrasi, nego da stalno menja prebivalište. Sastanak sa Markom Fogom obojici donosi istine o životu onog drugog.
Mesec kao lajtmotiv
Kao što smo već spomenuli, pripovest počinje čovekovim sletanjem na Mesec. U naslovu romana krije se naziv kineskog restorana čiji svetleći znak Marko vidi kroz prozor stana u kojem živi sam i koji ga podseća na ujaka i njegov bend Mesečari, te oseti toplinu i pripadanje. Jedne večeri Marko sa Kiti i Zimerom obeduje u Mesečevoj palati i u kolačiću sudbine dobija poruku: „Sunce je prošlost, Zemlja je sadašnjost, Mesec je budućnost”. Sačuvao je tu poruku, a kasnije je, proučavajući biografiju Nikole Tesle, saznao da su to njegove reči. Roman se zatvara Markovim pogledom na mesec i iščekivanjem novih izazova koje će život pred njega staviti. Mesec i njegove faze simbolizuju konstantne promene kroz koje tri najznačajnija junaka romana prolaze. On je verni pratilac, ali ne ukazuje put tokom lutanja, već osvetljava unutrašnje svetove likova.
„Pogledom sam pratio krivinu obale i gledao kako se u kućama, jedno za drugim, pale svetla. A onda se, iza brda, pojavio mesec. Bio je pun, okrugao i žut poput užarenog kamena. Netremice sam ga posmatrao dok se penjao po noćom nebu, i nisam skretao pogled sve dok nije pronašao svoje mesto u tami.”
Mesečeva palata, Pol Oster
Roman o lutanju
Kada se osvrnemo na živote Marka Foga, Tomasa Efinga i Solomona Barbera, uviđamo da ih spajaju usamljenost i lutanje. Lutanje predstavlja tematski, narativni i simbolički motiv i ne odnosi se isključivo na fizičko lutanje – kroz njujorške ulice i pustinjske predele – već i na unutrašnju, egzistencijalnu potragu za sopstvenim identitetom, razumevanjem i svrhom postojanja. Ako lutanje shvatimo bukvalno, ono je prikazano kroz priču Tomasa Efinga i njegovu ekspediciju na Zapad. Dok čitamo taj segment romana, prepozajemo klasičan avanturistički narativ, svojstven Džeku Londonu.
Lutanje za Marka postaje vid transformacije jer on, od pasivnog i nesnađenog mladića, izrasta u čoveka koji je sposoban da prepozna i prihvati sopstvenu prošlost, slabosti i snage. Kao moderni Odisej, Marko prelazi put samospoznaje i tu pronalazi utočište. To se odnosi i na Sola Barbera, koji sopstveno mišljenje o sebi kao čudovištu trasformiše u samopoudanje i ekscentričnost. Na koncu, lutanje se može razumeti i kao refleksija slučajnosti. Već smo napomenuli da Pol Oster voli da istražuje efekat slučajnosti na živote svojih junaka. Tako slučajnost podstiče Marka da napravi ključne korake koji će ga dovesti do važnih odgovora na pitanja o vlastitom životu.
decembar, 2024.
