piše: Marko Vesić
Svim prijateljima koji su isključili vidljivost na društvenim mrežama.
Koliko smo, kroz istoriju, morali da nedostajemo jedni drugima kada smo trenirali golubove da prenose pisma miljama daleko od nas? Čini se mnogo, posebno ako se prisetimo da su to činili čak i Persijanci, a kasnije Grci i Rimljani, premda najčešće u vojne svrhe. Ipak, tokom srednjeg veka je ljubavisanje putem goluba pismonoša postala privilegija bogatih, dok ih s vremenom nisu zamenili drugi oblici komunikacije (u svetlu pametnih telefona, pošta vam se može činiti manje zabavnim medijem, ali pokušaću da vas razuverim!). Da li su golubovi, usled razvoja društva i tehnologije, izgubili posao? Hm, ne sasvim, ali su se uglavom koristili za slanje vojnih poruka od velikog značaja, premda su druge strane često trenirale golube presretače čija je namena bila da presretnu poruku neprijatelja i unište je (kao što pretpostavljate, ovoga se golubovi nikada ne bi setili sami – čak i njih međusobno može zavaditi samo čovek). Na koncu, pitajmo se, bar još malo, o tome kako se naša korespondencija menjala tokom vremena da bismo videli kako smo se menjali mi.
Divno-tužna stvar koja nas može učiniti hrabrišama i probuditi u nama dovitljivost kakvu nismo ni znali da posedujemo je, pretpostavljate, pomenuti osećaj nedostajanja. Međutim, dobru ideju je odvajkada morao pratiti biznis plan, pa je tako bilo i sa istorijom pošte. Tokom srednjeg veka su pisma stanovnicima ostavljana u lokalnim tavernama, a putovala su brzinom ranjenog puža (…kočija, koje su nekada presretali lopovi!), no i u tome su učestvovali odabrani – ne samo zbog bogatstva, već su, podsetimo se, retki bili pismeni. Dobar trač je, razume se, i tada puno vredeo!
Nakon što su kolonizatori osvojili Ameriku, postalo je jasno da transatlantska komunikacija mora biti organizovanija od toga da lokalni pismonoša, ako preživi nedaće na putu i ne uspava se na dan državnosti, donese poštu, te su se njome organizovano bavili Englezi, a od 17. veka i robovi iz Novog sveta. Ali, gde je tu biznis plan?! Kada je porasla druga generacija naseljenika koja je manje brinula o vezama sa Evropom, a više o stanovništvu i prostoru u kome žive, rodila se potreba za širenjem kulture i ideja (verovatno i pokojeg trača, naravno), što je zaintrigiralo um nikog drugog do – Bendžamina Frenklina, jednog od velikih osnivača Amerike. Polihistor, poznatiji kao politički mislilac i izdavač jednog novinskog lista, svoje je ideje odlučio da širi po čitavom kontinentu, uspostavivši novi poštanski sistem. Frenklin je izgradio posebne puteve za prenos pošte između većih gradova – praktično preteče današnjih auto-puteva – u kojima će osnovati i prve poštanske filijale. Takođe, uveo je noćni shipping i pravila poslovanja u odnosu na masu i distancu na koju se paket ili pošta prenose, intenzivirajući prenos novina (što je vrlo uticalo i na njegov prihod).
Za generalnog direktora pošte izabran je 1775. godine, nakon više od dve decenije intenzivnog bavljenja prenosom informacija (što je uticalo ne samo na porast pismenosti, već i na širenje novog koncepta – demokratije)! Krajem 18. veka, iako se to baš i nije dopadalo robovlasnicima, većina stanovništva mogla je da priušti usluge pošte, a koliko je to bilo važno govori činjenica da je prvim amandmanom zagarantovana privatnost pošte koja vam stigne – ukoliko bi neko otvorio vaše pismo, mogao je biti osuđen na smrtnu kaznu (ali i zbog toga što ste nekada poštom mogli da šaljete novac)! Bilo je tu, ipak, i mnogo nedostajanja; srećom, imamo uvid u pisma koje je Džon Adams slao Abigejl, svojoj najdražoj prijateljici:
Pismo: Zar ne postoji način da dve prijateljske duše razgovaraju, iako su im tela udaljena četiri stotine milja? Da, pismima. Želim da čujem i vidim vaše misli. Odgovor: Od zaključka vašeg pisma mi lupa srce više nego što bi to učinila pesma. Poručili ste mi da spalim Vaša pisma, ali prvo moram da Vas zaboravim.
Tako je to, između njih, izgledalo. Reći ćete kliše, ali zamislite te neprospavane noći, verovatno i dečju nestrpljivost, čežnju i osluškivanje trenutka i svake prilike da odgovorite. Pisma su se, znamo, mirisala kako bi nas brzo vratila mislima o njemu ili njoj, njima smo se vraćali i čuvali ih, o čemu nas tako divno podseća i Kundera u svojoj Knjizi smeha i zaborava. Zaborav, dakle, nije smeo da se dogodi, a čekanje je moralo biti snažnije od čežnje. Stoički se to podnosilo. No, dosta patetike! Kako smo, za ime sveta, prevazišli to nepodnošljivo ćutanje?
Telefoni su, istini za volju, više stvar evolucije nego revolucije, nasledivši komunikaciju putem telegrafa koji su u vremenu mogli proslediti samo jednu poruku, po principu dužih ili kraćih promena električnog signala (kuckanjem!). Premda su Elajša Grej i Aleksandar Bel ušli u trku za pronalazak telefona februara 1876. godine, spekulisalo se i o uticaju Tomasa Edisona, ali je Bel, na koncu, prvi patentirao svoj pronalazak (mnogi zakoni u fizici su, poput Gej-Lisakovog, nazvani na ovaj način jer su naučnici nezavisno objasnili isti fenomen). Nekoliko godina nakon toga, Bel je osnovao svoju firmu i raširio upotebu telefona, a zanimljivo je da su se tek početkom druge decenije 20. veka pojavili kućni telefoni sa tastaturom, budući da ste pre toga morali da sačekate preusmerenje iz centrale.
Ipak, ljubavne poruke baš i nisu mogle da razumeju okean kao prepreku, pa su pedesetih godina bili razvučeni prvi podvodni kablovi kojima je putovao signal, a do kraja naredne decenije je preko 90% domaćinstava u Americi imalo telefon (prvi mobilni, kojih će 2000. godine biti oko 95 000 000, napravila je Motorola davne 1973. godine). Pogađate, već početkom 21. veka pametni telefoni prestali su da služe (samo) za komunikaciju, postavši alati za pravljenje fotografija, surfovanje internetom i sve što možete zamisliti (prvi sajtovi za odrasle datiraju, ipak, sa kraja prošlog veka – ukoliko vam je na pamet palo isto što i meni dok sam pisao ovaj tekst – dok danas obuhvataju više od 12% svih sajtova!). Dakle, umrežavanje je moglo da počne, a samim tim i omasovljenje komunikacije u gotovo svim delovima sveta. Ono što posebno privlači pažnju jeste razvoj platformi za razgovor.
Uh, priznajem da sam se već malo umorio od pričanja, ali još uvek nismo stigli do glavne teme! Naime, ono o čemu bih govorio je ćutanje. Neverovatno je koliko smo se trudili da ovladamo prirodom, što znači tehnologijom, kako bismo čuli nečiju reč; od pomenutih golubova i konjica koje su prenosile pisma, sve do pošte, telefona i interneta, razmišljali smo vizionarski, pomalo zaboravivši na živ razgovor. Napravimo, stoga, vrlo kratku paralelu sa virtuelnim doživljajem.
Vidimo li se? Retko, i to kada servis ne baguje; čujemo u ograničenim količinama; a dodir, bar za sada, u celosti izostaje (pokušaji prevazilaženja ovog izazova su u ranim fazama razvoja). Da stvar bude bolja, bežanje iz konverzacije nikada nije bilo lakše – možete izabrati opciju da pobegnete iz razgovora, što je vrlo netipično za stvarni svet, te da isključite vidljivost (htedoh, ali sam siguran da ovo ne moram da objašnjavam). Naposletku, najčešće ostaju samo reči lišene bilo čega osim njih samih, što stvara problem veći nego što možete da zamislite.
Zašto je ovo postalo big deal? Pa, pre svega zato što se komunikacija između ljudi odvija daleko više neverbalno, prema nekim autorima procenat interakcija ove prirode kreće se i preko 90%, a same reči pružaju prostor za interpretacije i učitavanja svakojake vrste, lišavajući nas utiska o tome kako su izgovorene (da me ne shvatite pogrešno, i te kako se trudim da slušam isključivo reči, ali doza živog čoveka i tu ostaje od presudnog značaja – na koncu, bar da primetim koliko je nekome stalo do onoga što govori, a (ne) misli). Nadalje, softveri pružaju mogućnost da vidite poruku, ali da ostanete nevidljivi u svakom smislu (seen je, tako, vrlo dostojanstvena stvar ako i dalje držite do toga), što vas lišava odgovornosti – naprosto vam nije glupo jer osoba kao ne zna da ste poruku videli. Sve su ovo opšta mesta, ali…šta nije? Pa, nije to da se iza mehanizama ove vrste krije sramota svakojakog tipa i porekla, neprijatnost koju biste – iskusili je u živom sistemu – morali da savladate, da se sa njom izborite ili, gle čuda, odgovorite sagovorniku. Let me explain!
Komunikacija se evolutivno razvila iz jasnih razloga, zajedno sa razvojem govornog aparata, a posle dugo vremena je radikalno transformisana za prilično kratak period. Sadržaj naših misli, ma koliko to čudno zvučalo, rezultat je evolucije i ne možete misliti van onoga što mislite – pa bilo to i van kutije. Dakle, koevolucija kulture i gena optimizovala je nervni sistem čoveka za živ razgovor pun različitih signala. Ali, po čemu se, u svetlu prethodno navedenog, razlikuju pismo i telefonski poziv od poruke na Viberu? Zapravo, ni po čemu, a ono što je počelo da se razlikuje smo – mi. Pored toga što su platforme uklonile, u izvesnom smislu, ljudski faktor u komunikaciji, otvorile su prostor za generisanje veće količine laži, a komunikacija je postala manje važna i posebna budući da se događa u prekomernim količinama (subjektivna teorija vrednosti), iako nikada niste bili manje u obavezi da imate mišljenje. Naravno, nekada nije loše nemati ga, ali sada možete izbeći raznorazne vidove neprijatnosti tako što će vaš odgovor prosto izostati. U ušuškavanju nam dodatno pomažu algoritmi koji nas šalju istomišljenicima, pa tako više i ne moramo razmišljati, zar ne?
Takođe, statistika pokazuje da će najveći brendovi odeće i obuće do polovine veka nestati sa top 5 pozicija, budući da nisu sasvim sigurni kako, u odnosu na ono što mladi žele, treba da usmere politike proizvodnje, jer ti isti mladi gotovo da i ne daju feedback o uslugama na društvenim mrežama. Od silnih razgovora postadosmo ćutolozi! Dalje, nova mentalna aktivnost podrazumeva analizu ćutanja; da li je neko ljut ili ne stiže da odgovori, možda nije ni video poruku, a ne treba isključiti ni mogućnost da nam se ideje o tome kako možemo završiti konverzaciju, razlikuju. Puno posla za naš mozak!
Međutim, to sve može biti i mnogo lakše. Ne treba smetnuti sa uma da su pomenute aplikacije napravljene sa plemenitim ciljem, te da se tako najčešće i koriste, a da su ovo samo specifične situacije koje se, na moju žalost, često dešavaju; iako živimo u najboljem istorijskom trenutku – uzmite doslovno bilo koji parametar važan za egzistenciju i stavite ga u istorijsku perspektivu: prostor za slobodno delovanje doneo je sa sobom mnoge novine koje je i naturalizovao, a na to nije ostalo imuno ni dostojanstvo. Bitno svojstvo savremenog čoveka nesumnjivo je delegiranje odgovornosti – proizašlo, jednim delom, iz novootkrivene osetljivosti i manjka razumevanja od strane drugih. Kao što reče Žižek, kriza licemernog subjekta podrazumeva situaciju u kojoj čovek tvrdi da je zaslužan za svoja postignuća, ne uzimajući u obzir okolnosti, dok je u slučaju sopstvenih grešaka kadar optužiti isključivo njih.
Stoga, kako biste u svetu omasovljenih laži i manjka dostojanstva, te pameti i hrabrosti da se kaže ono što se misli, po cenu toga da se neko, prirodna stvar, naljuti, sa ljudima održali zdravu komunikaciju, potrebno je samo da izaberete ljude koji vam odgovaraju u svakom smislu – iz mora svakojakih i nekulturnih idiota!
Na koncu, probajte da me sinujete – stvarni svet je mali i nesumnjivo ćemo se, nekad, sresti!
decembar 2024.
