piše: MoonQueen
Tokom avgusta vodimo vas u jedan spokojan seoski sumrak na severu Evrope koji je norveška umetnica Kiti Ćeland vešto uhvatila svojom kičicom u leto 1885. godine. Slika je nazvana Nakon zalaska sunca, što na prvi pogled posmatrača može da zbuni jer se na platnu jasno vidi da je nebo nad kućom i šumom i dalje poprilično svetlo. Ipak, ako se prisetimo da geografska pozicija Norveške svojim stanovnicima daje duge zimske noći sa tek nekoliko sati svetlosti, jasno će nam biti da je tokom leta situacija obrnuta. Norveške letnje noći su svetle, sa kratkotrajnim časovima sumraka, a prikazana scena mogla se odigrati i oko deset ili jedanaest sati uveče.
Da je u pitanju smiraj dana, period „nakon zalaska sunca”, govori nam i opšta atmosfera slike. Selo na slici je pusto i mirno, predosećamo da je i veoma tiho, moglo bi se reći usnulo. Usamljena ženska figura kontemplira u čamcu zagledana u mirnu površinu vode. U dvorištu kuće jedan konj pase. Osim ovo dvoje protagonista, uhvaćenih gotovo krišom u trenucima odmora ili nesanice, drugih figura na slici nema. Kada bi u pitanju bila dnevna scena, jedno tipično seosko domaćinstvo vrvelo bi od života i rada. Leto je vreme kada i na severu kontinenta nešto stalno „ima da se radi” – u kući i oko kuće, u polju, u bašti… A kada se ne radi, onda se igra, praznuje, pliva, šeta, slavi. Umesto toga, autorka je odabrala da prikaže nemi suton letnjeg dana na selu koje tiho pada u san.
Slika Nakon zalaska sunca dokumentuje realan pejzaž jednog malog primorskog grada na jugu Norveške. Kiti je leto 1885. godine provela u ovom mestu posmatrajući i slikajući seoske pejzaže i lokalnu prirodu. Da bismo bolje razumeli na koji način se njena slika uklapa u opšte tokove norveškog slikarstva druge polovine 19. veka, trebalo bi da se najpre bolje upoznamo sa samom autorkom.
Kiti Ćeland rođena je u imućnoj porodici 1843. godine. Slikarstvom je počela da se bavi tek sa trideset godina, kada joj porodica daje dozvolu da se školuje za umetnicu. Godine 1873. odlazi u nemački grad Karlsrue, gde pohađa privatne časove slikarstva kod sunarodnika, umetnika Hansa Gudea. Dve godine kasnije, Kiti se seli u Minhen, grad koji je tokom druge polovine 19. veka razvio bogat kulturni život i počeo da parira velikim evropskim prestonicama umetnosti. U Minhenu je ovih godina postojala kolonija norveških slikara kojoj se Kiti pridružuje. Tom prilikom ona upoznaje još jednog norveškog slikara, Elifa Petersena, koji će postati njen novi učitelj i čija će umetnost umnogome uticati na razvitak i nove pravce umetnosti njegove štićenice.
Petersen je bio poznat po takozvanim pejzažima plavih raspoloženja, što je termin koji se koristi za pejzaže norveških umetnika 19. veka koji su prikazivali specifičnu plavu boju neba, tipičnu za duge sumrake ove zemlje. Sredinom veka, a pogotovu tokom njegove druge polovine, norvešku politiku, kulturu i umetnost odlikovao je sve snažniji nacionalni polet izazvan željom za osamostaljivanjem od švedske vlasti (Norveška je bila pod švedskom vlašću od 1814. do 1905. godne). U duhu nacionalnog romantizma, pravca koji je dominirao norveškom kulturom ovog perioda, umetnici se okreću temama koje karakterišu njihovu nacionalnu pripadnost i ponos: slikama norveške prirode i norveškog sela. Generacija slikara stasalih sedamdesetih i osamdesetih godina 19. veka, kojima je pripadala i Kiti Ćeland, napuštala je velike gradove i odlazila na selo u potrazi za tipičnim prizorima svoje zemlje, u želji da na taj način dokumentuju, istaknu i proslave suštinu njihove nacionalne pripadnosti.
Nakon časova koje je 1875. godine pohađala kod Elifa Petersena u Minhenu, Kiti naredne godine prvi put odlazi na jug Norveške i posvećuje svoju pažnju pejzažima. Ove mirne prizore malih mesta duž južne obale zemlje nazivala je „ravnim pejzažima”, a oni će postati njen dominantan i najupečatljiviji motiv tokom karijere.
Osamdesetih godina Kiti odlazi u Pariz u kojem će od 1880. do 1888. godine deliti studio sa drugom norveškom slikarkom, Hariet Baker. Tokom letnjih meseci vraćaće se u rodnu zemlju, a leto 1885. godine dve umetnice provešće zajedno u mestu Risar u kojem je slika Nakon zalaska sunca i nastala. Ova slika odabrana je da 1889. godine bude izložena u norveškom paviljonu na Svetskoj izložbi u Parizu, što je dokaz Kitinog slikarskog umeća, kao i veštine prikazivanja onog tipičnog i suštinski norveškog, izvora nacionalnog ponosa njene zemlje – prirode, mira i neba na kojem leti sunce nikada u potpunosti ne zalazi.
avgust, 2024.
