piše: Dorijan Dobrić
„U sobi sede tri čoveka – sveštenik, kralj i bogataš. Između njih stoji plaćenik, čovek skromnog porekla i ne preterano velike pameti. Svaki od tri čoveka zahteva od plaćenika da ubije drugu dvojicu. Ko će preživeti, ko će umreti? ”
Ova zagonetka je jedan od retkih primera gde je književnost nadmašila filozofiju u mišljenju. Može se videti u knjizi Sudar kravljeva Džordža Martina, a i u drugoj sezoni serije Igra prestola nastaloj po navedenoj knjizi. Zagonetku postavlja lord Varis, gospodar šaptalica, evnuh i stranac koji se popeo visoko na dvorskoj hijerarhijskoj lestvici u Sedam kraljevstava – on je na čelu obaveštajne državne kraljevske službe. Postavlja je Tirionu Lanisteru koji, kada ju je čuo, odlučio je da više ne voli zagonetke. Ne može se pouzdano tvrditi da li je autor ove knjige bio upoznat sa poznatim problemom koji se u filozofiji naziva dilemom zatvorenika i predstavlja neku vrstu polazne tačke u analitičkom pristupu političke filozofije. Poznata je, takođe, u teoriji igara i sasvim izvesno je jedan od najpoznatijih političkih misaonih eksperimenata. Ispostavlja se da je navedena zagonetka ništa drugo do dilema zatvorenika u drugom obliku. Originalni oblik glasi ovako:
Dva čoveka su uhapšena zbog nedozvoljenog nošenja oružja. Postojalo je dovoljno dokaza za optužbu, ali je istražni sudija rešio da ih kazni za nešto ozbiljnije – sumnjiče se da su ranije opljačkali banku. Sudija ima plan da iznudi priznanje zatvorenika, razdvojiće ih u dve sobe i izgovoriti obojici: „Ako jedan od vas dvojice prizna da je opljačkao banku, a drugi ne prizna, onaj koji prizna ide momentalno kući, onaj koji ne prizna moraće da robija dvadeset pet godina. Ako obojica priznate, svaki dobija po deset godina. Ako nijedan ne prizna, svaki dobija po dve godine.” (Stupar, 2014). Ako ste čitali do sada, zastanite na momenat i razmislite šta biste uradili da ste jedan od dvojice prestupnika. Da li je ovde moguće primeniti intuiciju? Da li bi neki moralni zakon mogao da utiče na ishod? Po svemu sudeći, ovde jedino racionalnost i čista logika mogu da pruže najoptimalnije rešenje. U ovoj verziji dileme ishod je sledeći: obojica su priznali i obojica su osuđeni na zatvorsku kaznu od deset godina.
Svrha ovog eksperimenta i njegov krajnji rezultat jeste da pokaže kako racionalni ljudi ne moraju nužno donositi odluke koje im idu u korist. Svaki od dvojice je mislio da se ne može osloniti na drugog da prizna ili ne prizna, te postupa po vlastitoj savesti: obojica smatraju da je racionalnije da priznaju i osiguraju se, što ih je dovelo do manje optimalnog ishoda. Međutim, šta je glavni problem sa ovom dilemom? Šta se ispostavlja kao razlog zašto ona nije pogodan model za političke rasprave i političku argumentaciju? Njena primena na stvarni svet nije moguća, ova dilema ne uzima u obzir kontigentnost (mogućnost) stvarnog sveta i nije ništa više do jedna mozgalica. Ovo je česta kritika i poznati nedostatak misaonih eksperimenata – postoji forma, te se u tu formu unose promenljive, što u najboljem slučaju može biti apstrakcija problema. Misaoni eksperiment može da pokaže kako ljudi razmišljaju, ali nije sasvim jasno da li može poslužiti kao matrica za pronalaženje dobrih odluka za dalje delanje. Prednost zagonetke sa početka teksta kao superiornije verzije dileme zatvorenika jeste da uzima u obzir okolnosti i koristi simbole koji su ljudima bliski: kralj kao velika ličnost sa mandatom neba da vlada drugima, bogataš sa zlatom sasvim sigurno može doneti blagostanje plaćeniku, ali i sveštenik koji govori u ime bogova i omogućava večno blagostanje. Problem je u osnovi isti, ali je zagonetka bolja utoliko što može bolje da predstavi osnov svih političkih problema u stvarnom svetu. Lord Varis nam nudi rešenje ove zagonetke i odgovor je privlačan zbog svoje jednostavnosti: moć leži tamo gde ljudi veruju da leži. Moć je samo trik, senka na zidu. Dalje ćemo videti koliko je velika ta senka i koja je njena priroda.
Sama činjenica da postoji moć kao pojam omogućava ljudima da kažnjavaju jedni druge, muče jedni druge i zatvaraju jedni druge. U 17. veku zatvor je u Evropi ušao u krivično zakonodavstvo i odatle se do danas nije pomerao. Fuko je u svojim predavanjima iz 1971– 1972. nazvao zatvorsku kaznu tajanstvenom i razvio četiri istorijsko-ideološka tipa kaznene taktike. Grčko društvo koje progoni, germansko koje otkupljuje, društvo koje obeležava (zapad krajem srednjeg veka) i naše društvo, društvo koje zatvara. Svako od navedenih jeste odličan poligon za korupciju, jer svako od navedenih društava kažnjava ono što pojedinac, opet uslovljen grupom, smatra najvrednijim. Za Grke, ne biti deo polisa, te ne biti političko biće, predstavlja najveću sramotu, kao što za modernog čoveka ne biti slobodan znači biti u potpunosti obeščašćen. Fuko, nudeći istorijski nacrt kažnjavanja, ukazuje na naše nesvesno prihvatanje činjenice da je sasvim prirodno da postoje ljudi koji su u stanju da kazne i zatvore druge ljude. Postavlja se pitanje po čijem nalogu i na osnovu kog autoriteta je tako nešto moguće. Uzevši u obzir sva politička ustrojstva koja su postojala i sve ideje koje politička filozofija nudi, moguće je podeliti u dve grupe entitete koji mogu imati mandat: čovek ili zakon. U monarhijama mandat ima kralj ili kraljica, u republikama ima zakon. U teokratskim državama ima papa, odnosno božji zakon. U republikama, zakon sprovode ljudi. Kada se razgraniči ko može biti nosilac autoriteta, odmah je moguće primetiti da se čovek i zakon prepliću, poništavaju jedan drugog, upotpunjuju se i jedan je u neprekidnom stanju tenzije sa drugim. Što je tenzija veća, to je čovekolika egzekucija moći manje u skladu sa zakonom. Čini se da je istorija politike moći jedna velika dijalektika između reči i zakona, gde jedna država daje prednost jednom u jednom istorijskom trenutku, a već u sledećem daje drugom. Postojao je momenat u istoriji Evrope gde su monarhije bile većinski zastupljene, a kako se približavamo 21. veku, prevagnule su republike. Te promene nazivamo revolucijama i često se slave, uprkos tome što su neretko bile rezultat pokolja i haosa. Republika je, počev od Rima, bila pokušaj ograničavanja moći monarha, tiranina koji ne samo što ima apsolutnu moć već je i imun na bilo kakvu vrstu sankcija. Uprkos tome, nezaustavljivi su bili izesni pojedinci unutar same republike koji su dovoljno autoriteta i uticaja skupili da bi prevagnuo monarhistički, čovečiji, te je uspon Julija Cezara doneo sa sobom promenu iz republike u carstvo, vladavinu pojedinca. Da bi se postojanje apsolutnog vladara opravdalo, mora postojati zakon. Tad se često pribegava božanskom ili mitološkom, kao što je na primer, engleski tron opravdan i božanskim, jer je onaj koji sedi na engleskom prestolu istovremeno vrhovni poglavar anglikanske crkve, isto kao što je Oktavijan Avgust bio prvi građanin i vrhovni verski poglavar Rima. Opravdanja se ne moraju nužno tražiti u verskim spisima, nekad i ideologija može biti reč koja daje mandat – u komunističkim dikaturama je to marksizam, a u fašističkim se krivo shvaćeni darvinizam koristi kao opravdanje zašto najjači od svih ima pravo da vlada. Međutim, opravdanje mora postojati, kakvog god ono tipa bilo. Zakon opravdava moć pojedinca, a zakon pišu ljudi i tako u krug, od kada je čovek izašao iz prirodnog stanja i sklopio društveni ugovor. Diskurs moći je toliko snažan da unutar utilitarističkih teorija postoje argumenti koji idu u prilog kažnjavanju nevinih, jer Nenad Cekić tvrdi da Džeremi Bentam, jedan od idejnih tvoraca utilitarizma, otvoreno dopušta kažnjavanje nevinih (Cekić, 2019). Zamislimo sledeću situaciju: u jednom malom gradu dogodi se trostruko ubistvo i ne zna se počinilac. Postavlja se pitanje, da li je bolje odustati od istrage usled nesposobnosti državnih organa ili izvesti pred pravdu osobu koja je nevina i kazniti je, time zadovoljiti volju naroda i potencijalno preduprediti dalja ubistva ili razna druga nepočinstva. U cilju najveće moguće sreće najvećeg mogućeg broja ljudi, opravdano je kazniti nevinog. Sasvim je sigurno da je ovakvih primera u istoriji bilo, iako je jako teško znati sa sigurnošću, jer je proračun da je bolje lažno zadovoljiti pravdu nego ne zadovoljiti je uopšte. Ono što je posredi ovog filozofskog problema jeste da postoje ličnosti koje imaju moć da kazne nevine, ali isto tako i da ih ne kazne, što znači da postoje ličnosti koje imaju mandat nad legitimnim nasiljem nad svojim građanima, kako je to definisao Maks Veber. Moć je, po svemu sudeći, senka na zidu, monstruozna, ogromna senka koja se nadvija nad svakim od nas; mi se rodimo i živimo primorani da se povinujemo društvenom ugovoru sklopljenom mnogo pre nego što smo rođeni, taj ugovor nam prethodi kako ideološki, tako i istorijski i niko od nas ne može ništa povodom toga da uradi. Diskurs moći je, kao i svaki diskurs, entitet za sebe, deo je ljudi isto kao što je i ljudska tvorevina, ali ga takođe i karakteriše nezavisnost. On isključuje iz sebe sve što može da ga uruši, a postoji čitav niz institucija koje podržavaju njegovo postojanje. Pravni fakulteti tipičan su primer institucionalizovanog diskursa moći, uprkos tome što je ideal pravda i valjan način života za sve. Pravni fakulteti proizvode one koji bolje razumeju diskurs i omogućavaju njegovu realizaciju, ali opet ni pravnici nisu u stanju da zaustave, izmene ili sasvim unište diskurs moći.
Nazvati moć senkom na zidu nije samo prikladna metafora, kao što je senka trik svetlosti, tako je moć čovečiji trik, nemoguće ju je opipati, držati u rukama ili doživeti čulima, ali je sveprisutna, sveprožimajuća i nepobediva. Diskurs moći je toliko snažan da je nemoguće zamisliti stvarni svet bez jedne takve čudovišne senke. Istražni sudija izgovori reč i optuženog odvedu iz sudnice u tamnicu, premda nikakva sila nije primorala policijske službenike na takav čin, sila sudske reči nije sila kakva je gravitaciona ili centrifugalna – neumoljiva fizička stvarnost, već svesno pristajanje na naredbu koja je rezultat čudovišne senke moći koja se nadvija nad svima: nad sudijom, policijskim službenikom i, naposletku, nad optuženim.
decembar, 2022.
