piše: Nevena Stajković
Branko Radičević jedan je od začetnika srpskog romantizma. Zato se i prvo razdoblje romantizma – rani, folklorni romantizam – drugačije naziva i Brankovo doba. Na njegovo stvaralaštvo najviše utiču nemačka romantičarska i srpska narodna poezija. Iza sebe ostavio je tri zbirke pesama, skromno naslovljene Pesme I iz 1847, Pesme II iz 1851. i Pesme III – posthumno objavljene 1862. godine.
Pesme Cic, Devojka na studencu i Vragolije pripadaju zbirci pesama objavljenih 1847. godine. One su pune motiva iz narodne tradicije, pa tako u njima prepoznajemo melodioznost svojstvenu narodnoj lirici. Pesme su žive, dinamične, ispevane u kombinaciji osmeraca i šesteraca (Cic), u osmercu (Devojka na studencu) ili u kombinaciji sedmeraca i šesteraca (Vragolije). Ove tri pesme predstavljaju ,,Radičevićevu erotičku trilogiju”, prema rečima Miodraga Popovića. Pesma Cic upravo je uvod u trilogiju jer samo nagoveštava ljubavna i erotska osećanja, koja se od kraja pesme ne ostvaruju jer su, kako u poslednjim stihovima saznajemo, plod ribarčetovog sna. Pesma Devojka na studencu oslikava ispunjive devojčine želje. Ona počinje narativnom intonacijom: „Kad sam sinoć ovde bila…” i razvija se u slikovitu fabulu. Nema sumnje da su devojku prožela erotska osećanja utoliko što su joj reči momka prostrelile bele grudi i stvorile u njoj želju da sa njim ostvari bliskost. Ova pesma je iznad pesama folklorne poezije zato što poseduje dublja značenja i metafore – razbijeni krčag može se smatrati simbolom izgubljene nevinosti.
Cic!
Al’ se nebo osmeiva,
Al’ se reka plavi,
A ribarče u čun sniva
Jasno ko na javi.On ’itnuo udičicu,
Ribicu je steko,
Metnuo na žeravicu,
Pa je tako peko.„Žeravico, de se trudi,
Nemoj tako sporo.”
Ribica mu veće rudi,
Gotova je skoro.Rudi riba – jošte malo –
Sad mu je pečena,
Srce mu se zaigralo:
„Amo sad, milena!Dole ćemo jako sesti,
Al’ će da se sladi,
Moro bi te, ribo, jesti
I da nije gladi.”Pa je uze, pa njom brže
Da primakne k usti,
Čun se ljuljnu, on se trže,
Ode sanak pusti.
Devojкa na studencu
Kad sam sinoć ovde bila
I vodice za’itila,
Dođe momče, crna oka,
Na konjicu laka skoka,Pozdravi me, zborit ode:
„Dajde, sele, malo vode!”
Ove reči – slatke strele –
Minuše mi grudi bele,
Skočih mlada, njemu stigoh,
Digoh krčag, ruku digo,
Ruka drkta… krčag dole…
Ode na dve – na tri pole.Još od njega leže crepi,
Ali gde je onaj lepi?
Kad bi sada opet došo,
Ma i ovaj drugi prošo!
Za Radičevićeve pesme veoma je bitan motiv pokreta. Pesma Vragolije je cela u pokretu i predstavlja smeliji vid ljubavnog doživljaja. Sam naslov nosi sa sobom erotski prizvuk i otkriva nam da će se u pesmi dogoditi nešto nedozvoljeno. U čitavoj pesmi oseća se mladalački polet i raskalašnost. Pozornica događaja je gora po kojoj se momak, lep ko dan, i milooka devojka jure, nakon što ga je devojka izazvala skrivanjem, da bi na kraju pesme usledio ljubavni čin. Ovakav završetak pesme ide korak dalje od onog na šta je spremna narodna lirska pesma. ,,Razbijena na tri motiva – na želju, doziv i sam erotski čin – Radičevićeva ljubavna trilogija prerasta u jedinstvenu simfoniju radosti”, kaže Miodrag Popović.
Vragolije
Momak ide vragolan,
Po gori se širi,
Lep je kâno lepi dan
Što kroz goru viri.A sa gore kraj potoka
Stazica se dala,
Jedna moma milooka
Tu je rublje prala.Al’ kad smotri vragolana,
Povikala seka:
„Oj, stazice, oj, tanana,
Dones’ ga meneka!”Viknu moma, pa ti brže
Za žbun jedan zađe,
A momak se čisto trže
I čudo ga snađe:„Jao mene, i do sada
Šeta ja po gore,
Ali ne ču još nikada
Da slavuji zbore.”Tako reče momak tuna,
Pa s’ mlađan zauja
Da on vidi iza žbuna
Tog čudnog slavuja.Al’ i moma iz zasede
Poskočila oma –
Beži, sele – eto bede –
Beži majci doma!Beži moma, manu rublje,
Beži l’ domu svome?
Sve u goru beži dublje,
A momak za njome.Beži moma, do kolena
None joj se bele,
Bele none do kolena
Momka su zanele:„Ta da imaš krilo lako
Da prneš oblaku,
Ne bi mene, čedo, jako
Utekla junaku.”Pa se mlađan za njom stisnu,
Dovati je sade;
„Jao mene!”, ona vrisnu
Pa pod lipu pade.O da čudna valjuškanja
Po zelenoj travi,
O da čudna ljuljuškanja,
Da t’ podiđu mravi!Laki vetrić osmenu se,
Listak liska dirnu,
Beli danak pokrenu se
Pa kroz lipu virnu.Lipa brsne grane širi,
Šapće danu sjajnu:
Viri, dane sjajni, viri,
Ali čuvaj tajnu.
Navodeći dalje folklorne elemente, mora se spomenuti i činjenica da se Branko služi retorskim pitanjima: ,,Što li dršćeš, što se kriješ,/Što l’ se, ružo, ne razviješ?” (Radost i žalost) U datom primeru ne primećujemo samo figuru retorskog pitanja, nego i apostofiranje. Takvi primeri apostrofa mogu se naći i u lirskim narodnim pesmama koje je Vuk zabeležio: ,,Oj devojko plava!/ Čula ti se vala/ Čak do Carigrada” (kraljička pesma). Radičević se služi bogatom metaforičkom ornamentikom iz narodne poezije: za reč junak on će upotrebiti sinonime kao što su soko, oganj živi, mrki vuk. Koristi mnoštvo lirskih simbola: lale, slavuji, vinogradi, potoci, lugovi i, na prvom mestu, kolo. Radičević voli da se služi deminutivima koji su odlika narodne lirike. Već u početnim strofama pesme Cic postoji nekoliko deminutiva: ribarče, udičica, ricica. Prema rečima Miodraga Popovića, u Pesmama I Branko je iskoristio deminutive 450 puta. On, takođe, u velikoj meri koristi takozvane „stajaće reči” koje se pojavljuju u narodnoj poeziji. Primer za to nalazimo u pesmi Devojka na studencu: ,,Na konjicu laka skoka” , a tu su i reči kao što su: deva, ubojit, zoriti i druge.
Iako vatreni pristalica Vukove reforme, Radičević se ne oslanja na vukovski jezik u potpunosti. On koristi narodni jezik, ali se u njegovoj poeziji najviše oseća sremski govor. U Pesmama I ne koristi glas H, koji je Vuk 1836. godine uveo u ćirilicu, pa se tako u pesmi Devojka na Studencu na početku nalaze stihovi: ,,Kad sam sinoć ovde bila/ I vodice za’itila”. S vremenom se još više udaljava i stvara sopstveni leksički fond. Ipak, beleži reči koje čuje u narodnom govoru da bi ih Vuk uneo u drugo izdanje Rječnika.
septembar, 2022.
