piše: MoonQueen
U aprilu dočekujemo proleće raširenih ruku i vodimo vas na gradski izlet u posetu jednoj od stalnih postavki našeg grada, koju ponekad zbog utiska blage nepristupačnosti ili možda nedovoljne obaveštenosti i turisti, ali i starosedeoci Beograda, imaju tendenciju da zaobiđu, a nikako ne bi trebalo. U pitanju je Legat Petra Lubarde, jednog od naših najznačajnijih umetnika druge polovine 20. veka čije smo slike viđali u mnogim drugim muzejima (pa i u Kombank dvorani koju ću zauvek zvati Dom sindikata) i čiji je rad zaista većini dobro poznat i prilično prepoznatljiv. Ipak, poseban je ugođaj posetiti vilu u kojoj je veliki umetnik živeo i stvarao i koja je nakon njegove smrti 1974. godine postala legat, a od 2014, nakon temeljnog višegodišnjeg rada na konzervaciji, restauraciji i svakoj drugoj vrsti brige i pažnje o zaveštanom materijalu, ponovo otvorena za javnost.
Vila u kojoj se nalazi Legat Petra Lubarde (Iličićeva 1) izgrađena je 1927. godine po nacrtu arhitekte Veljka Miloševića. Petar Lubarda i njegova supruga Vera živeli su u njoj od 1958, a nakon slikareve smrti slike, crteži, nameštaj i slikarski pribor iz njegovog ateljea zaveštani su gradu Beogradu. Godine 2007. ovaj legat dodeljen je Kući legata na čuvanje i održavanje u čijem sastavu se nalazi i danas.
Moj prvi utisak, kada sam kroz šetnju Hajd parkom stigla do vile u kojoj se nalazi legat, bio je da nisam više u Beogradu, a možda ni u Srbiji. Za njega je zaslužna kombinacija arhitekture ove predratne vile i prirode koja je okružuje. Gotovo da ni u jednom trenutku nećete čuti gradsku buku, osim eventualne graje dece iz obližnjeg vrtića, a kada priroda ozeleni, nećete videti ni sivilo stambenih kompleksa u daljini i vrlo je moguće da ćete poželeti samo da posedite na nekoj od kamenih klupa na suncu i upijate lepotu oko sebe. Što je sasvim u redu. Ako se ipak odlučite da prošetate legatom i bliže se upoznate ili podsetite Lubardinog rada, biće to jedan pravi hedonistički izlet za dušu i telo.
Izložbeni prostor nalazi se na dva nivoa, prvom i drugom spratu (u prizemlju je kafić) tako da ćete šetnju početi od prve prostorije prvog sprata u kojoj su izložene, reći ću to laički, crvene slike. Utisku crvene boje nećete moći da se oduprete, činiće vam se da ste zaronili u nju i da vas sa svih strana posmatraju Lubardine apstraktne zveri, što i nije daleko od istine, s obzirom na to da ćete biti okruženi slikama nastalim kasnih pedesetih i ranih šezdesetih godina, kao što su Bik i oblak, Čovek i zveri, Veliko slovo i Arabeska na crvenom. Ako ste pratili naše prikaze izložbi, zapazićete da smo o nekima od njih i Lubardinoj vezi sa Indijom kojom je u ovom periodu bilo inspirisan pisali u novembru prošle godine. Ovo je takođe prostorija u kojoj se nekada nalazio atelje u kojem je Lubarda stvarao.
Sledeća prostorija je manja, osmougaona, i na njenom početku dočekaće vas Zarobljenik – jedna od retkih slika koje ćete ovde moći da vidite, a koja je u potpunosti figuralna, lišena svake apstrakcije (u pitanju je raniji rad, iz 1942.) Nakon nje dominantna boja koja će vas ovog puta zaokupiti je ljubičasta, i to posebna nijansa ljubičaste koja me je na prvi pogled iznenadila jer je nisam često viđala u slikarstvu (ni modernističkom niti onom iz ranijih perioda). Ali Lubarda je majstor boje, palete i kontrasta, što će vam postati sasvim jasno kako izložba bude odmicala.
Na drugom spratu, kako se budete popeli stepenicama, prva koju ćete ugledati jeste Kosovska bitka iz 1953. godine, jedna zaista fascinantna slika pred kojom ćete moći da stojite sat(ima) i otkrivate detalje. Naslov jasno ukazuje na događaj koji slika opisuje i o kojem smo toliko puta slušali na časovima istorije i u narodnim pesmama, ali Lubardina slika obrađuje temu na način koji ranije nisam videla i koji mi se čini izuzetno progresivnim ne samo u odnosu na 1953. kada je slika nastala, već i na čitav 20. vek. Ovo je delo 21. veka, estetike modernog stripa i ulične umetnosti, ili je to barem moj utisak, s tim da ovakvim poređenjem ne želim ni najmanje da unizim njen značaj niti vas navedem da pomislite da je naivna ili banalna. Zapravo, efekat gužve i haosa, skoro dekadentni motiv masovne smrti koji ispunjava platno od ivice do ivice (ovde nema krvavog zalaska sunca dok na polju umiru junaci, oružje je prekrilo nebo i sve što vidite je sukob i rat) prikazani su paletom boja kojom bi svakom drugom bilo teško da uverljivo prikaže bitku i događaj od takvog istorijskog značaja. Jer boje su vesele, a opisani događaj nije, a meni kao posmatraču opet nije bilo ni mučno da je gledam, ali mi se ipak probudilo saosećanje i strahopoštovanje prema istoriji i prema umetniku koji je ilustruje. I to je jedan od razloga zbog kojeg je Lubarda veliki.
U istoj prostoriji nalaze se i dve lovćenske teme – Sumrak Lovćena II (1970) i Lamento za pesnika (Njegoš na lovćensku temu) iz iste godine. Isto kao što će vas sprat ispod napasti i obuzeti crvena, pred Lamentom ćete imati utisak da se utapate u duboku nestvarnu plavu, boju koja je na engleskom jeziku sinonim za tugu, a pred ovom slikom postaje simbol lamenta.
Veza sa pesnicima i prošlošću čeka vas i u sledećoj prostoriji gde se nalazi slika Plava grobnica (Sećanje na pesnika Milutina Bojića) nastala godinu dana pre Njegoševe teme, a koja je moja druga fascinacija ove izložbe. Posmatrajući ovu sliku imala sam utisak da gledam i u ostrvo prikazano na mapi, i u podmornicu, i na mediteranski pejzaž, ali i presek motora neke mašine. Moguće je i da su sve to moja lična učitavanja, kako bilo, Plava grobnica svakako zaslužuje da je i vi pogledate i donesete svoj sud. U njenoj blizini nalazi se jedna nesumnjivo industrijska tema, Đerdap iz 1971. godine, nastala u vreme završetka radova na hidroelektrani i njenog prvog puštanja u pogon. I ponovo, iako nije jasno naslikao hidroelektranu, niti način na koji je čovek ukrotio reku i stavio je u svoju službu, Lubarda je uspeo da nam apstrakcijom i bojom dočara da je u pitanju mala industrijska revolucija našeg kraja, pobeda duha nad materijom, ili pak intelekta i matematike nad živom silom.
U manjoj prostoriji zatim dočekaće vas nova tema – mačke. I one pitome, kao što je Mačak II, ali i Crni panter, kao i nekoliko Lubardinih crteža mačaka nalik onim pariskim koje su obeležile starinski kabare. Sledi tematika gradova: Bajka o moskovskom Kremlju (1969) na kojoj se naziru krovovi grada i njegova šarenolika istorija (u mnoštvu oblika i nanosa boje prepoznaćete čuvene lukovičaste kupole ruskih crkava, ali i petokrake naknadno dodavane na sve javne spomenike u tom delu sveta), Smederevo (Jutro) iz 1970. na kojoj će vas ogrejati topla crvena lopta sunca koja se izdiže nad gradom, nakon čega će vas zalediti hladni apstraktni prikaz prostora Bez vegetacije (1967) koji pruža sasvim jasnu asocijaciju kakav bi život i svet bili ako bi priroda odustala od nas.
U poslednjoj prostoriji imaćete prilike da pogledate fotografije iz ličnih albuma porodice Lubarda, mladog Petra, njegove drugove u igri, kao i niz fotografija nastalih dok umetnik stvara. Tu je i paleta na štafelaju, sačuvane boje – uljane, drvene, pastelne (isti proizvođači koje danas znamo sa vrlo malo izmenjenim logoima firmi), njegove beležnice sa skicama, pisma, telegrami, pozivnice, plakati i prikazi nekadašnjih izložbi. Ličnim predmetima slikara završava se ova mala šetnja kroz njegov svet imaginacije i apstrakcije. A pošto je postavka legata stalna i uvek dostupna, to ne mora biti kraj vašem druženju sa Lubardom.
april, 2022.
